Вокални сат

Енглески композитор и писац Ајвор Герни је 1900. године постао хориста у Катедрали у Глостеру, а потом је, захваљујући стипендији, уписао Краљевски музички колеџ, где је студирао композицију код Чарлса Вилијерса Стенфорда. Иако је у почетку био одбијен за војну службу, 1915. године се ипак придружио војсци и служио је у Француској. Три године касније напустио је војску и вратио се студијама на Краљевском музичком колеџу, где је наставио школовање код Ралфа Вона Вилијамса. Током службе, објавио је 1917. збирку поезије Северн и Сома, која је постигла значајан успех, а две године касније и збирку Жеравице рата, као и свој први циклус Пет елизабетанских песама.

По завршетку студија 1921. године, Герни се вратио у родни Глостер, али није успео да пронађе посао, због чега је постао депресиван и све више уверен да га друштво одбацује и као композитора и као песника. Његово психичко стање се погоршавало; претио је самоубиством и на крају је примљен у психијатријску болницу у Глостеру. Нестабилност, која се још пре рата испољавала као блага ексцентричност, свакако је била погоршана исцрпљеношћу због интензивног стварања – највећи део његовог опуса који се данас чува у Градској библиотеци у Глостеру, настао је између 1919. и 1922. године.

Последњих петнаест година живота, Ајвор Герни је провео у психијатријским установама, док су га пријатељи чували и објављивали његове рукописе, који ипак у великом броју још увек нису доступни јавности. Интересовање које је Гернијева музика изазивала проширило се и на његову поезију. Тако је 1954. године Едмунд Бланден приредио збирку од 77 кратких песама, а 1973. Леонард Кларк збирку од 140 песама.

Упркос богатом песничком стваралаштву, највећи значај Гернијевог опуса огледа се у његовим соло песмама, које су углавном биле инспирисане елизабетанском поезијом и делима његових савременика. Није био под утицајем народних песама, већ се ослањао на стваралаштво Хјуберта Парија и немачких аутора. Гернијеве песме одликују дуге, изражајне и богате вокалне мелодијске линије, док је клавирска пратња често рапсодичног карактера. И као песник и као композитор, Герни се пре свега ослањао на инстинкт, а ретко на систематичан рад или детаљну ревизију.

Ауторка емисије Тамара Симовић