Пијанизми Балкана ‒ Сретна Мештровић

„Мени никада није био циљ да што пре направим каријеру, име, велики репертоар, да се размећем концертима и критикама. Мени је сваки концерт био велики, дубоки доживљај са сврхом да обогати публику, али и мене саму. Али за кога ми свирамо? За себе у својој соби? За публику? За критику? Ниједно од тога. Ми свирамо да бисмо у себи пробудили енергију која нас потпуно ослобађа нашег ега. Том се енергијом спајамо с публиком и тада, ако заиста свирамо из своје пунине, ослобођени ега, долазимо до једног вишег нивоа. Усудила бих се рећи да је то мистични доживљај...“

Ове мисли припадају једној од вероватно најмање експонираних савремених хрватских пијанисткиња, која је за више од шест деценија деловања, у професионалним круговима и код публике, међутим, стекла статус једне од најцењенијих фигура класичне музичке сцене. У питању је Сретна Мештровић, уметница велике духовности и замашне поетске имагинације, чије сугестивне  интерпретације већ при првом слушању остављају утисак дубинске саживљености са музиком и самосвојног приступа њеном превођењу из форме записа у звук. У једном коментару на солистички концерт, музички критичар Бранимир Пофук приметио је да у њеним рукама „музицирање тече природно и логично захваљујући ретком приповедачком дару који је одувек красио Сретну Мештровић.“ Тај приповедачки дар код ове пијанисткиње дошао је, наиме, из књижевности – њене друге љубави и позиву којем је од младости посвећена као једнако важном виду оглашавања сопственог уметничког постојања у свету. Поетска лирика њеног пијанистичког израза обавијена је профињеном естетиком звонког звука којом ова пијанисткиња ненаметљиво, али упечатљиво оплемењује клавирску литературу различитих епоха. Једно од дела јесте и Моцартов Клавирски концерт у де-молу, Кехлова ознака 466 чији други став "Романсу" репродукујемо у емисији.

Рођена 1939. године у Загребу, Сретна Мештровић је прве подуке из клавира добила у родном граду, да би га убрзо наставила у Сплиту где једно време, по ослобођењу земље, живела са породицом. Студила је потом на Загребачкој музичкој академији у класи знаменитог Светислава Станчића, утемељивача такозване загребачке пијанистичке школе. Мештровићева је, такође, добила прилику за усавршавање код Никите Магалова и Карла Цекија, а једно време је у Будимпешти похађала и Бартоков семинар код композитора и пијанисте Пала Кадоша. Убрзо по дипломирању започеће вишедеценијски педагошки рад на Музичкој академији у Загребу, уз који развија и каријеру концертног музичара. И мада пијанистчки позив никада није засенио њену педагошку праксу, већ ју је комплементарно допуњавао, Сретна Мештровић је уз бројне реситале забележила и наступе са Загребачком филхармонијом, Загребачким солистима, Симфонијским оркестром Хрватске радиотелевизије, као и уз Студио-оркестар из Хановера. Током каријере посебно се истакла као интерпретатор дела Јоханеса Брамса, Франца Шуберта и Франца Листа, али и музике 20. века, посебно оне из пера Оливијеа Месијана и низа хрватских композитора. У том светлу треба поменути и то да је реситал који је одржала 2009. године у Паризу изводећи Двадесет погледа на дете Исуса испраћен стојећим овацијама и изузетним критикама. Звучна заоставштина Сретне Мештровић превасходно је некомерцијалног карактера похрањена у радио-телевизијској архиви, док је у домену тржишне дискографије ова пијанисткиња објавила три албума – један Ел-Пи снимљен 1983. године за Југотон са музиком Франца Шуберта: избором музичких момената и грандиозном Сонатом у Бе-дуру, односно два новија компакт диска, оба из 2012. године – први са музиком хрватских композитора од Доре Пејачевич до Светислава Станчића, и други са Баховим Коралима у Бузонијевој транскрипцији, Шуберовим комадима и Сонатином Игора Куљерића. Ова издања допуњује и снимак циклуса Песничке и религиозне хармоније Франца Листа, начињен на концерту који је Мештровићева одржала 1999. године у Концертној дворани Ватрослав Лисински, а што је како је забележено, било уједно и прво интегрално извођење овог дела у Хрватској. Бујна акордска нарастања и свечане прокламације којима започиње ово дело Сретна Мештровић на овом снимку износи енергично, али без уобичајене хипертрофије набоја и звука. Тако долази до изражаја висока култура њеног музичког изараза и упадљив колоритом тонског спектра који представља једну од препознатљивих црта њеног пијанизма.    

Поред музичке каријере током које је награђивана бројним признањима, између осталог и оног са именом Милке Трнине за најбољи концерт одржан у сезони 1991/1992, Сретна Мештровић је посвећена и писању, и то за децу. У свет књижевности увела ју је наиме још у раној младости књижевница Дивна Братић-Денковић, а остало је забележено да је у то време објавила и своје своје прве радове у загребачкој ревији младих за књижевног и уметност - Видик. У позним годинама пијанисткиња се вратила активном писању, те је од 2015. године до данас објавила две збирке прича...

Решивши да оконча шест и по деценија дугу концерту каријеру, Сретна Мештровић је 2020. године у Хрватском глазбеном заводу, у 81. години одржала опроштајни реситал на којем је између осталог извела и последњу Шубертову Сонату у Бе-дуру, Дојчова ознака 960, коју интегрално представљамо. Ово грандиозно чевороставачно дело које пред извођача поставља један од најзахтевнијих изазова у целокупној клавирској литератури, али у исто време једно од централних дела њеног репертоара, Мештровићева је извела са зрелошћу какво може донети једино целоживотно искуство стечено са за инструментом. Класичну једноставност Шубертовог израза пијанисткиња је оплеменила мисаоном контемплацијом водећи музички ток као својеврсну звучну нарацију, у којој се смењују лиричност и експресивни акценти налик филозофској евокацији трагова минулог живота.  

Одговарајући на питање коју емоцију гаји у себи у тренутку када последњи пут излази пред публику, Сретна Мештровић је одговорила: "Ја пре свега осећам љубав. Љубав према композитору, према публици и према чину који ће се догодити. И мени се та љубав враћа од публике, удвостручује се. И мислим да је то сасвим довољно..."

Аутор емисије: Стефан Цветковић