Путеви прозе

Ерик Сати: Поглавља испретурана у сваком погледу (3)

У овом седмичном циклусу, који ће бити на програму до петка, 19. септембра, емитоваћемо избор кратких текстова композитора Ерика Сатија, које је, поводом обележавања стогодишњице његове смрти, приредио и превео Алекса Голијанин.

У трећој емисији циклуса можете слушати Сатијев текст о Клоду Дебисију и једно његово писмо том колеги и пријатељу.

Када сам га упознао, на почетку нашег пријатељства, он је био потпуно удубљен у Мусоргског и веома савесно тражио пут који није било лако пронаћи. У том поглављу имао сам велику предност у односу на њега [...] јер ја сам од оних попут Адама (из Раја), који никада није добио неку награду – ленчуга, нема сумње.

У то време писао сам „Сина звезда” и објашњавао Дебисију потребу да се ми Французи ослободимо Вагнеровог подухвата, који није одговарао нашим природним тежњама. И указао сам му да нисам никакав антивагнеровац, већ да морамо имати своју музику – без киселог купуса, ако је икако могуће.

Зашто не искористити изражајна средства која су нам показали Клод Моне, Сезан, Тулуз-Лотрек итд? Зашто та средства не транспоновати музички? Ништа није могло бити једноставније. Зар све то нису изрази?

То је био извор корисног отискивања у експерименте који су се готово увек показивали плодним – и чак плодоносним… Ко му је могао дати пример? Открити нека сазнања? Показати коју земљу да тражи? Пружити му проверена запажања?… Ко?

Не желим да одговорим: то ме више не занима.

(Фрагмент есеја „Клод Дебиси“, 1923).

Текстове читају: Александар Божовић и Жељко Максимовић
Уредник: Предраг Шарчевић