Гаетанo Раметa: Небиће и негација у Хегеловој „Логици” (1)

Хегелова Науке логике почиње на начин необичан: „Биће.” Дакле, једна реч, биће, онда тачка. Хегел, наиме, покушава да мисли почетак. Не, дакле, да мисли на почетак, како нам свакодневни језик налаже да кажемо, него баш да мисли почетак. Другим речима, где је почетак и како почети? Почетак је, тврди Хегел, увек у мишљењу (пре мишљења нема ничег; пре мишења је ништа). Почетак мишљења је, утолико, мишљење почетка.

Да ли ово може једноставније? Тешко. Али може другим речима. Савремени италијански филозоф Гаетано Рамета пише управо о почетку као почетку мишљења. И одмах "напада" један од најтежих, али и наславнијих Хегелових мотива: биће и ништа, оно што јесте и оно што није. Дакле, када се мишљење пре било каквог искуства суочи са оним што видимо (чујемо, додирнемо, омиришемо, све оно, дакле, што нам долази кроз чула) оно може да констатује само то да нешто јесте, да нечег има: биће. И ништа више. Отуд такав почетак Логике. Једино што смо у стању да кажемо када се суочимо са искуством јесте да нешто јесте, али појма немамо шта је то што јесте. Или, то што јесте (биће) нема никаво одређење. Оно је апстрактно (издвојено). Ако, пак, нема никакво одређење ми о њему нисмо у стању да кажемо ништа. А ако нисмо у стању да кажемо ништа, онда је то што јесте за нас, у исто време, ништа. Хегелов парадокс је страховит. Оно што јесте и оно што није падају у исто. И јесте и није у исто време. Али већ тиме што схватамо да су оно што јесте и оно што није у истом ми почињемо да мислимо. Сусрет бића и ништавила почетак је мишљења, јер мишљење се сусреће с првим ограничењем (оно што јесте ограничено је оним што није) и с првом негацијом (ништа), а самим тим и с првим одређењем (Bestimmung). Управо је одређење појам око којег Рамета плете свој густи текст.

„Логички след је”, пише Рамета, „показао да је биће, као апстрактни појам, идентично са ништавилом, а као идентично с ништавилом оно може истински постојати само у конкретности постајања”. Дакле, поред онога што јесте и ништавила добијамо и трећи појам, постајање (Werden). Постајање јесте постајање мишљења, рађање мишљења. У сусрету бића и ништавила постаје (настаје, рађа се) мишљење (рефлексија). Или, у још једном језичком преокрету, оно што јесте и оно што није нису равнодушни једно према другом, него, захваљујући мишљењу (рефлексији), улазе у однос једно с другим. Оно усамљено биће с почетка Хегелове Логике добија одређења и, захваљујући ништавилу (а не упркос њему) почиње да живи. Управо је то највеличанственији Хегелов изум: оно негативно (ништа) није препрека, није амбис, него погонско гориво живота.

Могао би, најзад, слушалац да се запита „чему све то?”.

То је, наравно, питање с којим се филозофија, та стара дама, суочава од самих својих почетака, ево већ више од 2500 година и, свему упркос, преживљава. Мислити биће и ништавило значи, између осталог, суочити се с непрозирношћу око себе. Не одустати од онога што јесте, то је Хегелова поука која се супротставља негацији као пуком разарању (немоћи). Јер, ако мишљење успоставља комуникацију између онога што јесте (моћ) и онога што није (немоћ) – а то су наизглед неспојиве категорије – ако је мишљење стварање (а не кидање) односа (насиље), онда је управо мишљење пут ка слободи. Управо ту поуку нуди и текст Гаетана Рамете.

С италијанског превела Сенка Јевтић
Читао је Жељко Максимовић
Уредник Иван Миленковић