Ђулиo Гвидорици: Границе душе (1)

Лудило је, сматра се, одувек било ствар душе: душа се покварила. Отуд психичка болест, од грчког психе што значи душа. Но, за разлику од савремено доба и савременог схватања лудила као болести, Грци су имали разуђенији однос према лудилу, почев од тога што су лудаци, у одређеном периоду, били сматрани својеврсним пророцима, односно нису, као данас, били искључени из друштва (Платону је, наравно, првоме пало на памет да лудаке затвара, али га Грци нису послушали), Велики лекар Хипократ је, међутим, лудило посматрао рационално и покушавао је да му пронађе узрок у самом човеку, а не у вишњим силама. Запањујуће је до чега је Хипократ, без инструмената и без експеримената – јер био је лекар-филозоф – дошао пре 2400 година. Лудило (маниа), написао је у једном од својих славних списа, последица је неравнотеже течности у организму. Данас знамо да је неравнотежа допамина у мозгу узрок неким психичким обољењима, али какве су шансе биле да Хипократ то закључи у давна времена? Ипак, закључио је управо то.

Италијански филолог, професор и преводилац Ђулио Гвидорици у својој славној трилогији Грци и лудило, Грци и снови и Грци и страсти, сваки од ових феномена (лудило, снове и страст) анализира држећи се грчког контекста. Он исцрпно пише о томе шта су и на који начин ти феномени значили за старе Грке, како су се према њима односили, те шта су оставили у наслеђе људима савремености. Када се све сабере добијамо још једну потврду о томе да су стари Грци били скупина људи која је успела да извуче најбоље из стицаја околности у којем су се нашли (неретко се каже да је оригиналност Грка била у томе што нису били оригинални, него су само увезивали идеје које су покупили од других народа и цивилизација) и то на такав начин да је, својевремено, Борислав Пекић написао како су Грци, мање или више, измислили све оно што људи данас живе.

Утолико је и лудило феномен којем су Грци посветили пажњу настојећи и ту да уклопе рационалност (запажања лекара) и нерационалне приступе лудилу (прорицање судбине, лудаци као божанска бића и друга сујеверја). Гвидорицијева ерудиција и елеганција писања умногоме доприносе утиску да се једна тешка, стара и важна тема – подсетићемо само на радове Мишела Фукоа о савременом приступу лудилу, или на антипсихијатријски покрет – осветли пре свега из филолошке и филозофске перспективе.

С италијанског превела Сенка Јевтић
Читао је Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић