Уметност интерпретације – Ана Нетребко

Ана Нетребко рођена је 1971. године у Краснодару у породици Кубанских козака. Као дете учила је клавир и певала је у хору, а у средњој била је члан музичке трупе. Са 16 година преселила се у Санкт Петербург, са жељом да постане глумица. Због велике конкуренције, окренула се певачкој каријери, те је после припремних часова, 1990. године уписала Конзерваторијум у овом граду у класи Тамаре Новиченко. Током студија, Ана Нетребко је радила и као спремачица у театру Марински. Убрзо потом појавила се на аудицији ове куће, где ју је препознао диригент и музички директор Маринског Валериј Гергијев, који је постао њен ментор.

Под његовим надзором, Ана Нетребко је са 22 године имала дебитантски наступ у театру Марински, као Сузана у Фигаровој женидби. У тадашњој оперској кући Киров а данашњем театру Марински,  наставила је да ниже запажене наступе као Амина из Белинијеве "Месечарке", Памина из Моцартове "Чаробне фруле", Розина из "Севиљског берберина" Ђоакина Росинија, те као Лучија од Ламермура, у истоименој опери Гаетана Доницетија. Године 1995. године дебитовала је у Сједињеним Америчким Државама у опери Сан Франциска, певајући ролу Људмиле у Глинкиној опери "Руслан и Људмила". И поред тога што се у почетку појављивала првенствено у руским операма, Нетребко је постепено почела да залази у свет белканта, вердијанског и пучинијевског репертоара тумачећи роле као што су Ђилда из "Риголета", Мими из "Боема", Ђулијета из Белинијеве опере "Капулети и Монтеки" и Елвира из "Пуританаца".

У Метрополитену дебитовала је 2002. године, када је тумачила лик Наташе у остварењу "Рат и мир" Сергеја Прокофјева, а у овој улози се први пут појавила и у Краљевској опери у Лондону. До сада је наступила у скоро 20 рола у Метрополитену. Наставила је да осваја и многе друге сцене европских и америчких оперских кућа, као што су опера у Минхену, Лос Анђелесу, Чикагу, Бечу, Цириху, Берлину, Миланској скали, Париској опери и многим другим. Такође, наступала је и на свим познатим европским оперским фестивалима.

Између 2010. и 2022. године, Ана Нетребко је свом репертоару додала низ захтевних улога – од Татјане у Евгенију Оњегину Чајковског, преко Ане Болене, Лејди Магбет, Елзе у Лоенгрину, Адријани Лекуврер, или Тоске. Но почетком 2022, као последица реакције на рат у Украјини, сви ангажмани Ане Нетребко били су привремено отказани, због њеног ранијег учешћа на руским државним манифестацијама и прославама. Иако се уметница одмах изјаснила протви рата, дуго је вршен притисак да се експлицитно и јавно дистанцира од руске политике, што је на крају и учинила. Тиме је изазвала реакцију руских власти, које су отказале све њене наступе унутар домовине, али је у априлу и мају почела поново да се појављује на сценама европских опера – пре свих  у Бечкој државној опери, чије јој је руководство, као натурализованој Аустријанки пружило недвосмислену подршку.

Ана Нетребко је од самих почетака била позната по својој свестраности и могућности да вокално дочара „девојачко усхићење“, али и да приђе драмски изазовнијим ролама, користећи богати високи регистар свог гласа, његову пуноћу и заносна сенчења. На почетку каријере њен глас је био погоднији за лирска и колоратурна дела, али је временом развила пунију, тамнију теситуру, непоходну за вокално захтевније романтичарске роле и веристички репертоар. Једном приликом је изјавила да је упркос „италијанској школи“ певања која се неговала у Русији, веома рано добила савет професора да „увек пева пуним гласом“. У том смилу, њене интерпретације су се увек приближавале мецосопранском начину певања, са снажним "воче ди пето". Поред оваквих вокалних карактеристика, њене интерпретације су посебно привлачне, а често и интензивне због глумачких способности Ане Нетребко, које омогућавају низ упечатљивих драмских карактеризација, али због саме извођачке харизме којом плени са сцене. Све ове одлике могу се чути и у нумери којом ћемо заокружити емисију, чувеној Татјаниноj „сцени писма“ из опере "Евгеније Оњегин" Петра Чајковског.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић