Светске музичке позорнице

Најпре ћете чути Лигетијеву композицију Лонтано из 1967. године, коју је композитор описао као остварење „тајне” или „скривене” полифоније, где су појединачни делови нечујни, али њихове интеракције прозиводе, по његовим речима, „промењиве хармонске облаке”. Лигети је дело писао у зрелој стваралачкој фази представљајући у њему иновативан приступ текстури звука, времену и оркестрацији. Након тога Патриција Копачинска и Симфонијски оркестар Радија Југозападне Немачке из Штутгарта интерпретирали су Први виолински концерт у а молу, опус 77 Дмитрија Шостаковича, писан 1947. и 1948. године, а који је композитор посветио Давиду Ојстраху.

Други део концерта испунила су дела Ђерђа Лигетија и Карла Амадеуса Хартмана. Најпре ћете чути Лигетијев концертни комад Мистерије смрти из 1992. године, настао на основу материјала једине опере у композиторовом опусу – Le Grand Macabre или Краљ смрти из 1977. године. Слушаћете верзију Партиције Копачинске за виолину и камерни оркестар, а чућете вокалне партове које изводи ова уметница, уз активно учешће чланова оркестра који поред свирања вичу, устају са столица, бацају новине, шушкају и праве буку. Како је назначено у тексту презентера директног преноса овог концерта, Инго Мецмахер је дириговао све до тренутка када га је Патриција Копачинска одгурнула са подијума да би сама преузела вођство над ансамблом. Њен глас је био додатно појачан, а дизајн звука реализовао је Михаел Акер из Експерименталног студија Радија Југозападне Немачке. Копачинска је на сцену изашла одевена у бели мантил са окаченим надуваним пластичним кесама, носила је црвену кошуљу испод, имала је рашчупану косу, а на лице додату браду. Из великог цегера пред почетак извођења извадила је своју виолину, а публика је њен наступ дочекала са овацијама и великим одушевљењем.

Концерт је заокружила Трећа симфонија Карла Амадеуса Хартмана, једног од најзначајнијих немачких симфоничара двадесетог века, а која је писана 1948. и 1949. године.

Уредница Ирина Максимовић Шашић