Голи Тараги: Госпођа Нар и њени синови (1)

Голи Тараги (1939) је иранска списатељица друге генерације, позната по романима, кратким причама и филмским сценаријима, једна од најзначајнијих савремених иранских ауторки. Образовала се на Западу, где је дипломирала филозофију. Након основног образовања, отишла је у Америку, али се потом вратила у Иран. По повратку се посветила писању прича. Девет година предавала је на Факултету ликовних уметности Универзитета у Техерану, да би касније отишла у Француску.

Њена прва збирка прича И ја сам Че Гевара објављена је 1969. године. Наставила је да пише и у Француској, где је написала причу Велика дама мог духа, која је 1985. године у француском преводу проглашена за најбољу причу године. Међу њеним значајнијим збиркама су и Разбацана сећања (1994), Чудновате навике господина Алефа, Неко друго место (2001) и Поновна прилика (2014). Такође је аутор романа Зимски сан (1973) и Догађај (2014), као и дела попут Аутобус за Шемиран, Кућа на небу и  Расуте успомене. У фокусу њених раних радова налазе се ликови који су болесни, очајни, инфериорни, изоловани и усамљени, фрустрирани људи без контакта са својом средином. У последњим причама, Тагари све више пише о иранским мигрантима и њиховим проблемима.

Рођена у Техерану, Тараги је била тинејџерка током државног удара 1953. године и одрасла жена за време Иранске револуције 1979. Та два значајна догађаја дубоко су утицала на њено књижевно стваралаштво. Ипак, приче из збирке Госпођа Нар и њени синови нису политичке расправе — политичке турбуленције служе као позадина личних преображаја ликова, било младих или старих. Тараги показује дубоку заинтересованост за ток историје пратећи судбине ликова кроз деценије и континенте.

Прича Госпођа Нар и њени синови, која је део збирке На неком другом месту (Издавачка кућа Нилуфар, Техеран, 2001), тематски се бави Исламском револуцијом у Ирану. Личне емоције, догађаји и реакцијe, дају читавој збирци страствен и готово мемоарски тон. Упркос интимном приступу, приче су изузетно уверљиве и животне, без обзира на то да ли приповедач говори из перспективе мушкарца, жене, одрасле особе или детета. Тараги познаје своје ликове изнутра, што их чини допадљивим и лако приступачним читаоцу.

У причи Госпођа Нар и њени синови појављују се мотиви напуштености, али и актуелни призори савременог света: одлазак из земље, покушаји прилагођавања и бол неприлагођености услед напуштања сопствене традиције. Старица из приче путује код сина у Шведску — земљу удаљену колико и њено схватање среће и сигурности од новог света у који, вођена љубављу према синовима, мора да закорачи. Генерацијска неприлагођеност новом начину живота и хладан, отуђени свет представљају снажне носиоце катарзичног ефекта приче. У њој се преплићу две слике: једна готово рајска, пуна радости и топлине, кроз лик драге старице Нар, и друга, суморна сцена службеника на аеродрому и неуротичних путника, симбол бесциљног тумарања и несигурности без краја.

Књигу Савремена кратка иранска прича ових дана ће објавити издавачка кућа Геопоетика из Београда.

Превео са персијског Александар Драговић.

Читао Жељко Максимовић.
Уредница Тања Мијовић.