Грамофонија - Дуети и кантате Г. Ф. Хендла

Снимак који је забележио Иштван Берењи може се пронаћи у списку првих Хунгаротонових издања направљених у Јапану, а који је објављен у чланку мађарског часописа „Хај-фај магазин” у јануару 1985. године. Плоча коју ћете слушати се истиче као део серије дигиталних снимака намењених за објављивање на компакт-диску у иностранству, а на винилу у Мађарској, након успеха прве такве сарадње са немачком компанијом Полидор 1983. године. Денон је очито понудио боље услове Хунгаротону те ће њихова сарадња у другој половини осамдесетих година вишеструко надмашити број издања направљених у Немачкој. Међутим, ставови уредништва мађарског часописа не одражавају одушевљење које се обично везује за дигиталну револуцију у музици, будући да су кроз више чланака током 1984. и 1985. године разматрали проблеме у вези са издањима на компакт диску и винилу. Главни изазов је била набавка нових кућних CD плејера будући да се нису производили у Мађарској, а увозни су били превише скупи, те је дискове које је објављивао Хунгаротон у Мађарској мало ко могао да чује. С друге стране, грамофони су били довољно распрострањени, а цена плоча приступачна, те је домаћа публика могла да ужива у дигиталним снимцима само посредно, путем аналогног записа. Самим тим, у рецензијама је много више пажње било посвећено звуку са издања на винилу него сакомпакд диска, уз истицање предности аналогне репродукције и мана раних дигиталних записа. Плоча коју вечерас емитујемо се у чланку помиње заједно са издањима која се још увек нису могла купити на компакт диску у Мађарској, али их је било могуће преслушати у одређеним Хунгаротоновим продавницама у Дебрецену, Сегедину и Будимпешти, те су потенцијални рецензенти били позивани да се јаве и закажу преслушавање.

Једна од занимљивости у чланку у којем се снимак који вечерас слушате нуди читаоцима како би могли да га резервишу када буде био доступан на компакт-диску у Мађарској јесте и промотивна цена ових издања. За разлику од дискова које је за Хунгаротон правио Полидор и који су коштали 900 форинти, јапански дискови ће, како се наводи, бити усклађени са ценом дискова на црном тржишту и коштаће 700 форинти. Колико је то било скупље у односу на виниле сведочи и интервју са Ђулом Карсајем, директором извоза у Хунгаротону који, описујући хај-фај систем на којем приватно слуша музику са плоча, наводи да у систему нема CD плејер јер није у адекватном платном разреду да би могао себи да приушти да купује издања на диску, за чију је продају управо он био одговоран у компанији за коју је радио.

Аутор Милан Милојковић
Уредница Сања Куњадић