Грамофонија – Виолински концерт Макса Регера

Снимак који ћете слушати је забележио Клаус Штрибен у студију у Цркви Светог Луке у Дрездену 1981. године, заједно са Регеровим Варијацијама на Моцартову тему које су касније објављене на посебном издању. Шведски диригент на челу дрезденског оркестра је очито имао афинитета ка делима овог композитора будући да су њихове интерпретације постале веома запажене и издвајале су се из репертоара претежно састављеног од добро познатих класичних дела. Успеху је свакако допринело и учешће солисте Манфреда Шерцера, још једног поштоваоца Регерових дела, који је 1973. године објавио албум са Сонатом за виолину и чувеном Чаконом у ге молу чиме је стекао значајан углед међу познаваоцима опуса овог немачког композитора. Снимак виолинског концерта је објављен у периоду у којем је Етерна настојала да осавремени свој производни процес винила развијајући технологију сличну директном мастерингу на металу (DMM) који ће касније и лиценцирати од Телдек компаније. Међутим, пре званичне набавке лиценце 1985. године, немачка компанија је настојала да развије сопствену технологију која је названа “бакрорез” (kupferschnitt) а која је била веома слична DMM производњи. Бакрорез је такође био део опсежнијих експеримената који су укључивали и развој компандера и декодера за редукцију шума и побољшање динамичких перформанси плоче, који су сви до 1990. године напуштени у различитим стадијумима развоја. Плоча коју ћете слушати носи ознаку „Це” којом су означаване плоче настале бакрорезом, без других посебних обележја, будући да је реч о технологији која је била у фази развоја, али и веома слична Телдековом методу који је био заштићен, те је дискреција у означавању можда била начин да се избегну проблеми око права на коришћење.

Један од разлога за развијање сопствене технологије паралено са лиценцном DMM производњом се може пронаћи у цени плоча. Наиме, како су у Источној Немачкој цене плоча биле фиксиране и одштампане на омоту, регуларна плоча Етерне са уметничком музиком, као што је ова коју вечерас емитујемо, коштала је 12 марака и 10 фенинга, док су плоче са DMM логом биле нешто скупље, 15 марака и 60 фенинга. Како је званични курс марке између Источне и Западне Немачке био изједначен, може се претпоставити да је за локалну публику ова разлика у цени била значајан фактор, док су разлике у квалитету звука биле тешко опазиве с обзиром на то да је начин производње био веома сличан. Плоче са ознаком „Це”, уз оне са додатим словима која су се односила на употребу компандера и редукције шума, производиле су се све до 1990. године, заједно са DMM плочама, када је компанија приватизована, а чувено постројење Постдам-Бабелсберг расформирано и демолирано.

Аутор Милан Милојковић
Уредница Сања Куњадић