Музеј звука

Фиренца је у четрнаестом веку била један од највећих музичких и културних центара средњовековне Европе. Упркос готово непрекидним недаћама у виду ратова, политичких сплетки и епидемије куге, уметност и музика су брижно неговани, о чему сведочи и Бокачов Декамерон, у којем се сваки од десет дана завршава песмом. У својим новелама, он је пружио описе певања, плесова и свирања на различитим инструментима, који непосредно дочаравају слику богатог музичког живота у Фиренци тог доба. Тако на крају првог дана, Бокачо пише: „Након вечере, нареди краљица да донесу инструменте и заплешу, а плес нека води Лаурета, Емилија нек пева, док ће је Дионео лаутом пратити. Чим је чула наредбу, Лаурета приправно поведе плес, а Емилија веома топлим гласом запева ову песму”. Музика је имала централно место у Бокачовој идеализованој верзији четрнаестовековног друштва, као метафора хармоније и склада међу члановима његове “дружине” од седам девојака и три младића, која их је подсећала шта су то пристојност и трезвеност, јер су током ових десет дана научили да на умерен начин уживају у њој.

У стимулативној уметничкој средини каква је била Фиренца Бокачовог доба, деловали су бројни аутори, од којих су неки попут Франческа Ландинија уживали славу широм данашње Италије. Поред Ландинија, у граду су били активни и други композитори, чија имена су јасно упућивала на њихово порекло – Лоренцо Мазини, познат и као Лоренцо да Фиренце, Донато да Фиренце и Герардело да Фиренце. Сви ови аутори су поред световних лауда, компоновали и неке од раних полифоних композиција као што су балате и мадригали, као и инструменталне композиције попут истанпита и салтарела. Вечерас ћете неке од ових композиција слушати у интерпретацији канадског ансамбла Ла Рота у којем наступају: Сара Барнс, сопран, Емили Бруле, виела, Естебан Ла Рота, китарино и готичка харфа и Тоби Милер, блок флаута и харди-гарди.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић