Вокални сат

Највећи узор овог композитора био је Рихард Вагнер, који му је још на почетку каријере пружио подршку и охрабрио га да се упусти у веће музичке форме. Иако је Волф у почетку веровао да уметничка величина лежи у грандиозним структурама, с временом је пронашао свој аутентични израз у уметничкој песми. Његова интроспективна природа и немиран дух водили су га ка сажетим, емотивно интензивним формама, у којима је, упркос сопственим сумњама, његова уметност достигла пуну зрелост и препознатљивост. 

Волфове песме карактерише способност да у неколико строфа изразе широк дијапазон музичких идеја и снажан емотивни набој. Његов дар за повезивање поезије и музике огледа се у прецизности с којом је налазио идеално музичко решење за стихове који су га надахњивали. Иако је током живота написао само једну, не нарочито успешну оперу – Корехидор – његова склоност да песме појединих песника, попут Гетеа, Мерикеа, Ајхендорфа и Гајбела, организује у тематске циклусе и открије скривене везе међу њима, открива га као изузетног драматурга у малом – творца музичких драма у минијатури.

На почетку своје уметничке каријере, Волф је стварао лирске песме у духу великих претходника – Франца Шуберта и Роберта Шумана. Посебно током периода везе са Вали Франк, писао је лидове који су толико вешто опонашали стил његових узора да су готово могли бити сматрани аутентичним делима тих мајстора. Верује се да је његов избор поетских текстова у раним годинама – који су често тематизовали грех, патњу и духовну тескобу – био делимично обликован и сазнањем да болује од сифилиса, болести која је оставила дубок траг у његовој психи и уметности.

Љубав према Вали Франк, која никада није била у потпуности узвраћена, резултирала је низом емоционално продубљених, чак и филозофских песама, које критика данас посматра као својеврстан наставак Вагнеровог циклуса Пет песама Матилде Везендонк. Ипак, Волф је знао да покаже и ведрије лице – писао је и лагане, духовите песме, свесно се удаљавајући од тамнијих тонова који су обележили његов рани опус.

Година 1888. означила је прекретницу у Волфовом стилу и каријери. Циклуси песама на стихове Мерикеа, Ајхендорфа и Гетеа одвели су га даље од Шубертове једноставне, дијатонске лирике ка ономе што су савременици називали „Волфовим урликом”. Посебно је у песмама базираним на Мерикеовим стиховима успевао да искаже своју композиторску вештину – разноврсност тема одговарала је његовој склоности ка прилагођавању музике тексту, мрачни хумор поклапао се с Волфовим духом, а песникова сликовитост и проницљивост захтевале су шири спектар изражајних средстава. У каснијим делима, Волф се све мање ослањао на текст као основу музичке структуре, а све више на сопствене, чисто музичке идеје. Каснији циклуси песама на шпанске и италијанске текстове осликавају то кретање ка „апсолутној музици”.

Ауторка емисије Тамара Симовић