Пијанизми Балкана - Данаи Кара

Међу савременим грчким пијанисткињама које су оствариле значајне интернационалне каријере, посебно место припада – Данаи Кари (1953), уметници која се за готово четрдесет година на концертном подијуму, те богатим дискографским опусом позиционирала као аутентичан тумач, посебно клавирске музике грчких аутора. Њени репертоарски хоризонти, међутим, значајно превазилазе националне оквире, захватајући историјске распоне од музике класицизма до савремених стваралаца... Хваљена по "интерпретацијама које фасцинирају слушаоца јасноћом и бујним темпераментом", Данаи Кара јесте један од оних извођача које је могуће препознати већ приликом првих одслушаних тонова. Реч је о специфичној музикалности, али и техници којом клавир под прстима ове уметнице прозвучава као уникатан медијум на размеђи својих историјских претеча и своје савремене верзије. Ова особеност нарочито је дошла до изражаја у пијанисткињиним тумачењима слабо заступљених Соната за фортепијано Доменика Чимарозе чији је комплетан опус ових дела (укупно шездесет и две) снимила 1997. године за дискографску кућу Агора музика. Ови кратки карактерни комади, донекле блиски Скарлатијевим жанровским кореспондентима у својим каснобарокним фигурираним хармонским и ритмичким решењима, доносе у појединим примерима и нешто модернијег, класичарског звука блиског синфонијским увертирама италијанских опера којима се Чимароза превасходно бавио. Ипак, у питању је музика још увек намењена фортепијану, која не искорачује из изражајног опсега овог старијег рођака клавира. И мада их изводи на савременом инструменту, Данаи Кара прецизном техником пластичне артикулације у орнаментацији ствара неодољив утисак да она пред собом има аутентичну историјску верзију фортепијана.

Рођена 1953. године у грчкој породици у Истанбулу, Данаи Кара је клавир почела да учи са пет година на Истанбулском музичком конзерваторијуму код Фердија Штацера са којим ради све до пресељења у Атину 1966, где наставља усавршавање код Мери Хаиројоргу-Сигаром, али и код композитора Константиноса Кидониатиса код којег уз клавир дипломира и теорију музику са посебном дипломом за постигнут успех 1972. године. Као стипендиста грчке владе, Данаи Кара потом одлази преко Атлантика где студира на Џулијарду. Овај период живота и рада имао је кључног утицаја на њено уметничко сазревање, те као професоре којима највише дугује истиче Јакоба Латејнера, али и Ивана Моравеца и Нину Светланову, ученицу Хајнриха Нојхауза.

Као и у случају многих талената, Данаи Кара је јавно дебитовала врло рано, већ са шеснаест година, те у биографији управо овај наступ у Атини бележи као отисну тачку каријере која ће је током живота водити сценама многих европских концертних дворана, по Јужној и Северној Америци, Русији и бившим совјетским републикама. Између 1979. и 2009. године када се повлачи са подијума, Кара је као солиста одржала велики број наступа, између осталог и са Филхармонијом Би-Би-Сија, Лондонским Фестивалским оркестром, Салцбуршким Моцартеум оркестром, те Московским виртуозима ‒ да поменемо само оне најистакнутије ‒ поред бројних националних ансамбала многих европских земаља. Као камерни музичар ова уметница је пратила истакнуте соло певаче попут мецосопрана Маркеле Хациано и баса Кристофороса Стамбоглиса, али остварила и запажену сарадњу са јапанском виолинисткињом Хидеко Удагавом... Избегавајући централна дела класичног репертоара, Данаи Кара се по литератури креће попут истраживача који се посвећује оним потиснутијим остварењима из опуса одговарајућих стваралаца, за која сматра да их може осветлити на нов начин.

Међу њима су и позни опуси Јоханеса Брамса које је управо под овим насловом снимила 2000. године за издавачку кућу Агора музика. Њен Брамс је на једној страни врло енергичан и одсечан, док на другој еманира мисаону контемплативност типичну за његова позна клавирска дела. У питању је до најмањих појединости рационализаован Брамс, чак би се рекло "аскетски" у својој интелектуалној изузетности, него што је очекивано лиричан у романтичарском смислу... Пијанизам Данаи Каре управо и плени својом еманципованом естетиком која одступа од аутентичних стилских и изражајних норми времена настанка датих дела, репрезентујући у првом реду снажну индивидуалност саме уметнице. У емисији репродукујемо њену интерпретацију Фантазија из опуса 116 Јоханеса Бранмса.

Као уметница која је у родној земљи, али и изван њених граница славу понела промовишући дела грчких композитора 20. века, Данаи Кара је за ову "професионалну мисију" овенчана бројним националним признањима попут Хеленске награде за музику, као и признања Националног савета за музику под окриљен Унеска... Почев од далеке 1982, Кара је као студијски музичар помно посвећена и звучном бележењу дела истакнутих грчких стваралаца, упоредо за локалне као и највеће светске издаваче који су у њој препознали узорног интерпретатора музике земље из које потиче. Тако је И-Ем-Ај у сарадњи са Колумбијом издао њен албум са музиком Киријакоса Свецаса, а Наксос монографско издање клавирске музике Димитриса Митропулоса... Филипс је још раних 80-их година реализовао њен албум са компилацијом дела истакнутих грчких композитора, док је Дека 2004. године са Данаи Каром као солисткињом у пратњи Националним оркестра из Монпељеа објавила грандиозни Трећи клавирски концерт знаментог Никоса Скалкотаса, албум који је побрао хвалоспеве међународне музичке критике...

Њен афинитет за грчку музику у емисији осветљавамо интерпретацијом једном другог дела Никоса Скалкотаса са истог албума – његовог Кончертина за клавир и оркестар у Це-дуру, дела ведрог, неокласичног израза које је овај аутор компоновао 1948. године. Националним оркестром из Монпељеа диригује Фридеман Лејер.

Аутор емисије: Стефан Цветковић