Пијанизми Балкана – Ранко Фиљак

„Звук је мој прави говор, па мислим да једино звуком и начином његовог обликовања, који је само и истински мој, могу некога у нешто уверити... Вера у мој посао јесте вера у само дело које је за мене увек живо. То вам је као неко вечито ходочашће духа према циљу који је у вама стално видљив, а ипак остаје недохватљив у својој целини. Када се човеку и чини да је напокон дохватио тај циљ, редовно се догађа да се иза њега поновно укаже даљи пут. И ходочашће се потом наставља...“

Ове речи великог југословенског и хрватског пијанисте Ранка Фиљака можда најбоље сажимају кредо уметника чији га је истраживачки дух водио обликовању бриљантних пијанистичких креација, те интелектуално проницљивих тумачења, великих карактерних и емоционалних распона. Управо би се стога могло рећи да је превасходна окренутост литератури 19. и раног 20. века Ранку Фиљаку пружала и највећу ширину трагања за могућностима озвучавања оних искустава уграђених у саму музику са којима се, чини се, лако поистовећивао. И мада је његова звучна заоставштина – као и у случају већине других пијаниста са ових простора – највећим делом још увек скривена у радијским фонотекама, рецентно обновљена или по први пут јавно објављена дискографска издања овог пијанисте пружају могућност за ревитализацију интересовања за његову уметност у 21. веку, читавих 40 година након смрти.  

Рођен 1927. године, Ранко Фиљак је припадао, наиме, генерацији која је у деценијама након Другог светског рата пијанистичку културу тадашње Југославије подигла на међународни ниво. О томе сведочи и његова богата каријера коју је развијао како на домаћим, тако и на иностраним сценама, те истакнути статус који је као педагог изградио у домовини. Као типичан изданак такозване Загребачке пијанистичке школе којој је припадао као студент Иве Мачека и Светислава Станчића, Фиљак је манифестовао неке од њених типичних обележја попут токатног приступа реализацији тона, инсистирању на интонативној чистоћи при излагању материјала и редукованој педализацији сведеној на дискретно оплемењивање у основи материјалистички опипљивог звука.

Завршивши студије на Музичкој академији у Загребу 1954. године, Фиљак је професионални пут започео као професор тадашње Државне музичке школе у истом граду, да би од 1958. радио на академији где је све до преране смрти 1983. године имао своју класу. Као пијаниста чији се развој поклопио са срећним временом институционалне бриге југословенске државе за афирмацију извођачких уметника, Ранко Фиљак је посредством Загребачке концертне агенције и Југоконцерта остварио бројне турнеје изван земље, у Совјетском савезу, Пољској, Чехословачкој, Румунији, Бугарској, Аустрији, Италији и неколицини других европских држава, те је као солиста остварио сарадње са многим оркестрима, али и са неким од истакнутих диригентских имена попут Ловре фон Матачића, Клаудија Абада, Зубина Мехте, Малколма Сарџента... Занимљиво је да је Фиљак био први који је на хрватским подијумима извео нека од канонских дела махом концертантне литературе попут Моцартовог Концерта у А-дуру Кехелове ознаке 414, Првог клавирског коценрта у де-молу Јоханеса Брамса или Трећег клавирског концерта Сергеја Прокофјева која му је донела и награду Града Загреба 1960. године. На репертоару је такође неговао и хрватску музику композитора попут Доре Пејачевић, Бруна Бјелинског, Бориса Папандопула, Станка Хорвата и других, начинивши прве снимке појединих остварења.

Међу снимљеним делима посебно место у дискографији Ранка Фиљака припада Бетовеновом Трећем клавирском концерту. Класичну уравнотеженост овог дела, пијаниста оваплоћује егзактним структурирањем сложене форме дела у звуку, али и засићеним тоном који се ослања на могућности савременог клавира. У питању је ауторитативна и поуздана интерпретација изведена у музички плодоносном дијалогу са изврсним обликовањем оркестарских деоница.

Аутор емисије: Стефан Цветковић