Музички свет Фердинанда Бертонија

Духовна музика, уз оперска дела, заузима средишње место у Бертонијевом стваралаштву и одражава континуитет венецијанске литургијске традиције у другој половини осамнаестог века. Као капелмајстор у Оспедале деи Мендиканти, једном од венецијанских интерната који су пружали музичко образовање, а потом и у Цркви Светог Марка, Бертони је писао како за женске хорове, тако и за мешовите саставе, негујући спој стила антико и савременог, галантног израза. Његова духовна дела, међу којима се издвајају бројни ораторијуми, мисе и псалми, карактерише изражајна вокална линија, тематска јасноћа и реторичка уверљивост. Мизерере у це–молу из 1762. године, једно је од најпопуларнијих дела из Бертонијевог опуса и извођен је сваке године у Оспедале деи Мендиканти.

Седамдесетих година 18. века, Јохан Адолф Хасе, на заласку своје каријере као водећег композитора италијанске озбиљне опере, одабрао је Венецију као град у којем ће провести последњу деценију свог живота. Наставио је да компонује, ревидира ранија дела, подучава певаче и одржава блиске везе с музичарима попут Галупија и Бертонија. Међу ревидираним делима нашле су се и две верзије Мизеререа из тридесетих година, XVIII века, првобитно писане за капелу дрезденског двора. Мизерере у де-молу Хасе је обликовао за женски хор интерната Оспедале деи Инкурабили. Компоновано у шест нумера, дело доноси изражајну музичку драматику кроз спој хорских и солистичких нумера, међу којима се посебно издваја виртуозна колоратурна арија за соло сопран.

Аутор Срђан Атанасовски