Амброаз Томa: Психа

Главне улоге тумаче – Елен Гијмет као Психа, Антоанет Денфелд као Ерос, Тасис Христојанис као Меркур, Мерседес Аркури као Дафне, Ана Даузли као Береника, Артавазд Саргсјан као Антиној, Филип Естеф као Георгија и Кристијан Елмер као краљ Лезбоса. Националним хором Мађарске и Мађарском националном филхармонијом диригује Ђерђ Вашеђи.

Ово дело Тома је компоновао за Оперу комик у Паризу, у жанру комичне опере, која је била популарна у Француској половином XIX века. Либрето су написали тада врло успешни и тражени драматичари Жил Барбије и Мишел Каре, који ће касније наставити своју сарадњу са композитором на његовим данас познатијим операма као што су Хамлет и Мињон. Може се рећи да је Амброаз Тома, у деценији пре 1870. године био један од најпопуларнијих композитора у Француској.

Његова шармантна опера Психа, варира између лагане љубавне комедије и лирске мелодраме, испредајући познату митолошку причу о љубави Ероса и Психе, којом манипулише цинични Меркур. На музичком плану, осећа се снажан утицај италијанског белканта, пре свега у самој роли Психе, чије светле колоратуре подсећају на доницетијевски вокабулар, односно кроз улогу Ероса, повереног мецосопрану, попут сличних улога у росинијевском репертоару. Премијера опере је уприличена 26. јануара 1857. као трочина опера-комик са говорним деловима, а потом је уследила ревизија, те је две деценије касније, 1878. године, представљена публици у верзији од четири чина са речитативима уместо говорних дијалога, дакле, као права опера. Том приликом су избачени или потпуности маргинализовани сви комични елементи. Ово се поклапа са еволуцијом опере у Француској, која негде од успеха Гуноовог Фауста – за који су Барбије и Каре такође написали либрето – све мање толерише спајања комичних и трагичних елемената, већ тежи ка јединственој атмосфери лирске драме. Ово посебно долази до изражаја после 1870. године, када се после пораза у рату са Пруском, Француска окреће озбиљности и самопропитивању.

Психа, са своје стране, настала две деценије раније, показује поновно интересовање, француске публике у доба Другог царства, за митолошле теме о чему сведоче и Берлиозова опера Тројанци, као и нешто лежернија Лепа Јелена Жака Офенбаха. За премијерно концертно извођење овог дела које је уприличено у Будимпешти, под покровитељством Центра за француску романтичну оперу „Bru Zane”, уметници предвођени диригентом Ђерђом Вашеђијем су се опредили за оригиналну верзију у три чина из 1857. године, коју су сматрали занимљивијом и драмски успелијом из данашње визуре.

Уредница Ксенија Стевановић