Владимир Ђурђевић: Политички аспекти еутаназије

Према мишљењу Владимира Ђурђевића, поред моралних аспеката, еутаназија се може проблематизовати и као еминентно политичко питање. У Платоновој Држави, еутаназија је вид заштите полиса од бриге за поједине чланове (посебно из сталежа чувара), који би тешком болешћу и негом коју траже значајно оптеретили заједницу, те би на тај начин утицали на успостављање праве мере, као и на одбрану од спољашњих непријатеља. Еутаназија, у том смислу, има политичко оправдање, у духу премодерног истицања превасходног значаја заједнице у односу на појединца. У нововековном контексту, пак, еутаназија подразумева одређени правни оквир, који допушта или забрањује поједине њене видове. „Политика еутаназије“ је у том смислу један облик моћи. Иако је у модерном свету фокус на интересима појединаца, одређени видови еутаназије су у мање или више прикривеном облику и даље присутни. С друге стране, однос пацијента према самом себи, не може се напросто искључити из његовог односа према другима и самој друштвеној заједници. Еутаназија подразумева да друга особа узрокује смрт пацијента ради самог пацијента, односно сходно његовом захтеву, а у случају терминалне фазе болести. У том смислу, постоји проблем јасног разликовања пасивне и активне еутаназије. Уколико имамо у виду да кривично дело лишења живота из самилости подразумева одређену радњу, поставља се питање да ли је „одбијање даљег предузимања мера за продужење живота”, у условима које предвиђа Етички кодекс, и само извесна радња, односно да ли се нечињење може квалификовати као неки вид чињења. Исто тако се поставља и питање да ли је лимитирање лечења болесника у терминалној фази болести (лечење у иностранству, набавка нових скупих лекова и сл.), изван одређене квоте – биполитичка моћ? Најзад, какав је однос између пасивне еутаназије и диференцијације унутар здравствених система, нарочито сиромашних земаља, у којима се убрзано комерцијализују врхунске здравствене услуге?

Уредник: Предраг Шарчевић