Антологија српске музике

Милош Петровић је својом версатилношћу захватио је бројне жанрове – од електронске музике до рока и етно-џеза и ворлд музике, чији је био један од зачетника и пионира на овим просторима. Завршио је студије клавира, а потом магистрирао чембало на Факултету музичке уметности, а током осмадесетих година био је и члан познате групе Џакарта. У Електронском студију Радио Београда створио је више авангардних електроакустичких композиција, у којима је спајао рад са говорним и вокалним семпловима и звуке уређаја ЕМС Синти 100.

Петровићево стваралаштво се може окарактерисати као прави изданак живе и плодне културне сцене осамдесетих година у којима је долазило до органских прожимања између различитих уметности или жанровских праваца. У свом поступку оно носи јак постмодерни печат, не само кроз слободно спајање различитих музичких пракси, удаљених епоха, већ и кроз тражење инспирације на другим меридијанима и традицијама. У партикуларном случају Милоша Петровића, то је био простор Леванта, односно духовна колевка великог и замишљеног Византијског царства у којем се сустичу разнолики народи и њихове културе. Као зачетника ове фикционалне аутопоетике, проналазимо Петровићевог имагинарног двојника – Михаила из Пећи. У складу са смерницама постмодерне праксе Петровић је створио обиман наратив о првом и једином српском композитору барокне и рококо епохе чија дела су 1989. године мистериозно доспела на композиторов праг, захваљујући непознатом дародавцу. С обзиром да су оригиналне партитуре сачуване са бројним оштећенима, Милошу Петровићу је поверен задатак да их реконструише и упозна стручну и ширу јавност о постојању овог уметника и његовог дела. На тај начин настаје идеално партнерство између Михаила из Пећи и Милоша Петровића, који деле исте иницијале и исту страст према чембалу, односно дају нашем савременику алиби да пише "необарокну" музику, као чин реимагинације идентитета, прошлости и садашњости.

Уредница: Ксенија Стевановић