Алкеста на оперској сцени

Музика за позоришни комад Алкеста представља Хендлов једини заокружени опус у овом жанру. Текст представе је, по Еурипидовом оригиналу, написао Тобијас Џорџ Смолет, док је Хендл компоновао музику у децембру 1749. и јануару 1750. године. Иако су пробе за представу започеле у Ковент гардену, до премијере никада није дошло. Андегдотални извори упућују на то да је Хендлова музика била извођачки захтевна за позоришну трупу, али данас истраживачи претпостављају да су продуценти представе, за коју је требало да буде израђена драгоцена сценографија, повукли из страха како ће лондонска публика реаговати на Еурипидов предложак. Хендл је у наредним годинама употребио већину музичкок материјала за Алкесту у другим делима, пре свега у драмској кантати Херкулов избор. Партитура Алкесте је обимна – садржи укупно деветнаест нумера, укључујући увертиру, интермецо у виду симфонијског става, те плесне нумере, као и шест арија и седам наступа хора. Музиком је оплемењена сцена венчања Алкесте и Адмета у првом чину, сцене силаска у подземни свет, као и финале у којем Херкул враћа Алкесту у свет живих. Посебно место заузимају арије музе Калиопе, која се приказује Адмету у његовом сну, и Нежни Морфеј, син Ноћи, која својом минуциозном оркестарском текстуром и зналачким вођењем сопранске деонице припада самом врху Хендлове вокалне уметности.

Непуне две деценије након Хендловог пројекта, а скоро читав век након Лилијеве и Киноове музичке трагедије, жар за реформом опере серије, односно италијанске озбиљне опере, поново ће отворити оперска врата Еурипидовој трагедији.

Двојац сачињен од композитора Кристофа Вилибалда Глука и либретисте Ранијерија де Калцабиђија, који су заједно радили на двору у Бечу, био је један од главних покретача ове реформе. Након сведене, експерименталне, опере-интермеца Орфеј и Еуридика, трагедија Алкеста, премијерно изведена 1767. године у Бечу, била је њихов покушај да тековине реформе примене на целовечерњу озбиљну оперу. Предговор за ово дело, штампан уз либрето, кључни је текст који нам помаже да разумемо Глукову партитуру. У њему композитор наводи своју намеру да музику сведе на њену праву улогу, а то је у служби поезије, наглашавајући експресивност текста, те пратећи драмску ситуацију. Одбацују се, дакле, такозвани вишкови и злоупотребе, за које Глук криви таштину певача и комформизам композитора, а облик музичких нумера диктираће ток драме, а не устаљени формални обрасци. Посебну пажњу Глук даје и самој увертири, за коју истиче да је потребно да публику припреми на драмску акцију која следи.

Аутор Срђан Атанасовски.