Мајстори барока – Ђовани Батиста Витали

Ђовани Батиста Витали, италијански композитор, виолончелиста и певач, рођен 1632. године у Болоњи, зачетник је касније уважене музичке породице Витали. Музику је учио код Мауриција Кацатија, капелмајстора у цркви Сан Петронио у родном граду, чијем се оркестру као виолончелиста, Витали, потом, придружио 1658. године. Витали је био један од оснивача Академије Филармонике – Филхармонијске академије у свом родном граду, која је временом постала једна од најважнијих и најпрестижнијих музичких установа у Европи. Записи који су сачувани наводе да је 1673. године добио намештење капелмајстора цркве Сан Розарио у Болоњи, али да га је пут већ наредне године одвео у Модену, на двор породице Есте. Овде је именован најпре за заменика, а потом 1684. године за главног дворског капелмајстора. Ипак, две године касније на ову позицију дошао је композитор Антонио Ђанетини, а Витали се вратио на место заменика – дужности на којој је остао до краја свог живота, 1692. године. Поред својих обавеза на двору, из доступних докумената се наводи да је био активан и као члан Академије деи Дисонанти, али и да је био заслужан за установљавање музичког издаваштва у Модени. 

Стваралаштво овог барокног мајстора претежно је посвећен инструменталној камерној музици, те се сматра да је својим остварењима допринео успостављању и развоју форме барокне трио сонате. Његова дела у овом жанру умногоме су касније утицала на камерна дела композитора као што су Хенри Персл и Арканђело Корели. У раним инструменталним остварењима, у које спадају и сонате из опуса 2 које емитујемо у емисији, Витали је писао у оквирима сонате да кијеза, са изразитом флексибилношћу са којом је потом експериментисао. Те карактеристике се уочавају кроз разнолике начине на које успоставља след ставова, те појаву троставачних цилуса. У њима ствара следећу секвенцу – брзи фугирани став, затим брзи став са ритмовима у троделном метру, и потом лагани хомофони став. Ове сегемнте је даље хармонски повезивао, додавао је плесне ритмове, а са тематским материјалом радио на разне начине – скраћивао га је, фрагментирао, али и користио се варијационим принципом, доприносећи стилској и драмској разноликости музике. 

Ауторка: Саша Тошковић