Татјанa Росић: О романима Давида Албахарија (2)

Тумачити романе Давида Албахарија, једног од највећих писаца на овоме језику, значи упустити се у интерпретативни подухват с неизвесним крајем. О томе, у одређеној мери, сведоче и прва два текста књижeвне теоретичарке Татјане Росић о роману „Цинк”. Ако у првом свом огледу Росић анализира (из понешто измештене теоријске перспективе) познате Албахаријеве мотиве, у другом огледу она у „Цинку” проналази мотиве који су готово потпуно измакли тумачима Албахаријевог дела: историчност. Давид Албахари, наиме, слови као писац који се не упушта у тумачења историје, већ се код њега све дешава у језику, сада и овде, чак и када пише о прошлим временима, као у ремек-делу „Гец и Мајер”. У том смислу „Цинк” је словио као савршено аисторично дело настало у духу постмодерне књижевности. Утолико је интепретативно изненађење још веће, а перспектива коју Татјана Росић нуди баца на дело Давида Албахаријева, може се слободно рећи, другачију светлост него до сада. Због тога је врло сложени оглед о роману „Данас је среда” својеврсни сплет психоаналитичких мотива и врло рафинираног тумачења прошлости. Ако је у средишту приче однос између оца (и тиранина и злочинца и жртве) и сина (који је углавном збуњен и недeлатан, дакле потпуна супротност оцу) који се успешно тумачи психоаналитичким алатом, политичко-историјска позадина на којој се прича одвија није мање важна, али због Албахаријевог истанчаног стила и несклоности причању великих прича, остаје, дакле, та позадина понешто скривена. Парадоксално, међутим, управо због своје самозатомљене улоге, историја, као наказа која се поајвљује из мрака, избија у први план и одређује поступке Албахаријевих јунака у садашњости. Управо на тим и таквим мотивима задржавају се тумачења Татјане Росић.

Чита Гордана Гачић
Уредник Иван Миленковић