Мајстори барока

Рођен 1629. године у Риму, Колиста је рано стекао завидно музичко образовање захваљујући везама оца Пјетра који је радио на високој позицији у Ватиканској библиотеци. Прво је певао у хору, а са осам година је наступао и као плесач у позоришним представама у Палати породице Барберини – значајног културног стецишта ка којем су гравиритали и истакнути музичари попут Ђиролама Фрескобалдија и Ђованија Капсбергера. Колиста је похађао Колегијум Романум где је изучавао класичне науке, композицију и уметност интерпретације, те усавршио свирање на неколико инструмената, посебно лаути. 

Током студија, постао је пријатељ са језуитским научником, Атанасијусом Кирхером, који је био близак кардиналу Фабију Киђију, будућем папи Александру Седмом. Године 1655, када је отпочео папин понтификат, започео је и патронат који је Колиста уживао у годинама које су долазиле. Наиме, композитор је постао капелмајстор у Цркви Санта Марија дел Пополо, и био активан на лукративном намештењу у Сикстинској капели. Од 1557. године био је коморник, односно, особа од поверења кардинала Флавија Киђија, нећака папе Александра Седмог. Заједно са Бернардом Пасквинијем, пратио је кардинала у дипломатској мисији у Француској 1664. године, која му је донела међународну композиторску славу. О томе сведочи и запис оргуљаша Ђузепа Отавија Питонија који је забележио: „Римљанин Лелио Колиста, познати интерпретатор на лаути и гитари, композитор прелепих симфонија, отишао је са кардиналом у Француску, где га је краљ Луј XIV чуо како свира и био изразито импресиониран. По његовом повратку у Рим, многи су желели да уче код њега (...)”. 

У складу са тим, Атанасијус Кирхер га је називао и Орфејем града Рима сматрајући нека од његових дела за гитару, лауту, теорбу и харфу узорним моделима. 

Трио сонате које представљамо у емисији, датирају из периода понтификата Александра Седмог, и први пут су изведене на Бадње вече у Цркви Санта Марија дел Пополо, 1664. године. Одликују се вешто обликованим ставовима, који су често повезани тематским референцама, као и веома експресивним мелодијским линијама које се преплићу са строгим контрапунктским стилом типичним за римску школу. Оваквим начином писања, Колиста је поставио нове стандарде када су у питању пропорције и број ставова трио сонате, уједно и „уносећи дозу узвишености”, карактеристичну за римски стил.

Ауторка: Саша Тошковић