Антологија српске музике – Душан Радић

Овај период истиче се као веома значајан за Радићево уметничко формирање, као и за прву афирмацију на музичкој сцени. Својим неокласичним изразом и отклоном од тада актуелне поетике социјалистичког реализма, Радићева дела су, од самог почетка, означена као својеврсна „мека авангарда”, превасходно због свог несумњивог модернистичког израза, мада знатно умеренијег интензитета.

Историја бележи концерт који су Душан Радић и његов колега Енрико Јосиф одржали 17. марта 1954. године, представивши домаћој публици своја дела која су унела дах иновативног у тадашњи контекст српске музике. Говорећи о појави ових, младих стваралаца на тадашњој сцени, Павле Стефановић их је окарактерисао, сада већ антологијском изјавом, као „два бљеска муње у нашој музичкој жабокречини”.

Једно од дела изведених те концертне вечери, био је и Радићев Списак, циклус минијатура компонованих на поезију Васка Попе. Прву верзију дела коју је Радић 1952. године компоновао за сопран и клавир, прерадио је 1955. године за сопран, мецосопран и камерни ансамбл, дајући јој поднаслов Тринаест крокија за тринаест извођача. Необичан инструментални састав који обухвата обоу, енглески рог, саскофоне, бас-кларинет, харфу, контрабас и бројне удараљке, даје делу опор, антиромантичарски, али колористички богато диференциран звук.

Још једно у низу веома успелих Радићевих дела из педесетих година прошлог века, свакако једно од најзначајнијих у његовом опусу, јесте кантата Ћеле Кула коју је аутор одредио као епско виђење у четири певања за солисте, мушки хор и оркестар. Написана је на стихове Васка Попе, инспирисане херојском погибијом српских устаника на Чегру 1809. године – када нису успели да се одупру надирању Турака дигли су у ваздух и себе и нападаче. Од њихових одрубљених глава Турци су саградили застрашујући споменик. Потресни Попини стихови који одишу епиком народне поезије, добили су музичку интерпретацију која се, међутим, не заснива на призивању фолклорних идиома, нити националног музичког колорита већ, напротив, на модернистичком неокласичном изразу који местимично реферира и на поетику Даријусу Мијоа. У четири става који носе наслове Црни Ђорђе, Ружа над Чегром, Запевка и Ћеле кула, Радић је уз помоћ мушког хора и редукованог оркестра – који чине гудачки и лимени дувачки инструменти, клавир, харфа и удараљке – постигао звучност оштрих контура и крепког израза, потенцирајући тиме монументалност трагичне епске визије. У последњем ставу, Ћеле кули, Радић је на веома инвентиван начин, употребом кастањета и удараљки приказао ироничан смех лобања убијених устаника, које у својој заједничкој песми пркосно довикују самој смрти речи „Можеш ли нам шта” и „Чекамо те чудо”.

Аутор емисије: Стефан Цветковић.