Музеј звука

На почетку ћете пратити композиције за харфу наполитанских аутора које су се нашле на албуму под називом „Партенопина харфа” Маргрет Кел. На овом издању из 2014, немачка харфисткиња покушала је да осветли везе између Напуља и Шпаније, односно богату културну размену која се одвијала између ових територија под влашћу династије Хабзбруговаца. Она се пре свега фокусирала на стваралаштво наполитанског харфисте Ђан Леонарда Молике, познатог и као Ђан Леонардо дел’Арпа. Овај уметник је био члан краљевске капеле у Напуљу, али је често наступао и у другим градским истакнутим музичким центрима, као што су црква Санта Анунцијата, Ораторио Светог Филипа Нерија, али и дом породице Ђезуалдо. Данас најпознатији члан ове аристократске породице, Карло Ђезуалдо да Веноза, био је аутор једног од последњих сведочанстава о умећу Ђан Леонарда дел’Арпе. У свом писму из 1594, композитор тако наводи „чуо сам Ђованија Леонарда дел’Арпу, изузетно пријатног старог човека ког сам више пута сретао где год да сам одлазио, а ког сам данас видео у кући господина Етореа Ђезуалда, где је одржан састанак музичара и где се окупило небројено племенитих особа како би их слушале. Поменути Ђовани Леонардо и даље поседује завидну спретност и вештину, посебно у пригушивању жица. Али његова музичка имагинације показује помало старомодне тенденције”, закључује Карло Ђезуалдо да Веноза, као један од представника новог музичког стила који се са севера Италије проширио и до Напуља.

У наставку емисије, слушаћете ренесансне плесове у интерпретацији ансамбла Клеменчич консорт. Игре попут паване, гаљарде и бранла су оставиле значајан траг у музичкој култури Европе, и у области традиционалне, али и уметничке музике. Њихово порекло се може пронаћи још у средњем веку, али су посебно постали популарни током ренесансе, било у контексту дворске музике, али и уличних, световних прослава. На свом албуму, Рене Клеменчич и његов ансамбл прате еволуцију ових игара – од школе у Нотрдаму, преко стваралаштва Гијома Машоа, Гијома Дифаја, Тимана Сузата, Клода Жервеза, Пјера Атењана, до Ханса-Леа Хаслера.