Винченцo Белини: Капулети и Монтеки

Опера Капулети и Монтеки је премијерно изведена у театру Ла Фениче у Венецији 1830.године, а претпоставља се да је на њеној париској премијери у Италијанском театру 1833. године био и Фредерик Шопен, иначе велики љубитељ Белинијеве кантилене. Обнова интересовања за ово дело започела је 1935. године, када је поводом обележавања стогодишњице од Белинијеве смрти, опера поново постављена на европске позорнице, оставши до данас део стандардног оперског репертоара, и поред тога што лик главног мушког протагонисте тумачи мецосопран.

На музичком плану, Капулети и Монтеки отварају Белинијев зрео стваралачки период, у којем је евидентно његово умеће обликовања комплексније музичке структуре. Пре свега, ово дело красе мелодије изузетне, гипке лепоте и велика драмска експресивност. Поред тога вокалне деонице са великом прецизношћу доносе значења текста, што је посебно изражено у самом финалу опере. Белини је музички крај дела спровео као уланчани низ акомпањато речитатива, ариоза, кратких аријета и дуета. Сведеност завршнице чини да трагични крај љубавника буде још ефектнији.

Белинијева оперска верзија приче о Ромеу и Јулији, инспирисана је италијанским ренесансним изворима, а не Шекспировом трагедијом. У позадини сукоба две породице, једне која припада Гвелфима и друге која се сврстава међу Гибелине у Верони у XIII веку, дешава се трагична љубав двоје младих.

Белини је у Капулетима и Монтекима искористио десет мелодијских фраза из своје неуспешне опере Заира, тако да је у једном писму из 1833. године написао да су Заиру осветили Капулети. Тема несрећних љубавника омогућила је Белинију да покаже своје најјаче оружје, а то су нежне, елегичне кантилене. Због тога су велике оперске звезде XIX века радо учествовале у извођењу ове опере иако су водећи композитори тог доба упозоравали на „старомодност” Белинијевог оперског писма. Занимљиво је напоменути да је Вагнер изузетно ценио мелодијску инвенцију овог дела, иако је осуђивао Белинијеву драмску концепцију.

Уредница Ксенија Стевановић