Антологија српске музике

Рођен 11. септембра 1923. године у Београду, Василије Мокрањац је потицао из музичке породице. Његов отац Јован Мокрањац био је први српски професионални, школовани виолончелиста у нас и синовац Стевана Стојановића Мокрањца, док је његова мајка Ема, Чехиња пореклом, такође похађала студије овог инструмента у Прагу. Занимљиво је напоменути да је до удаје Мокрањчева мајка била једини женски члан Филхармоније из Плзења. Његова тетка Карла Дубска, оперска певачица је била удата за познатог диригента Ловра Матачића, а у каснијим годинама је била професорка клавира у Музичкој школи Станковић. И поред овог свестраног музичког педигреа, Василије Мокрањац се релативно касно определио за музику као позив и то испрва бирајући клавир који ће студирати и завршити на Музичкој академији у Београду у класи Емила Хајкеа. Током студија, ипак, схвата да га композиција привлачи, тако да уписује класу, тада младог професора Станојла Рајичића, у којој ће дипломирати 1951. године, као део прве послератне генерације апсолвената композиције. Наиме, истог дана поред Мокрањца, дипломирали су и Драгутин Гостушки и Властимир Перичић, који ће касније у својој музиколошкој делатности бити важан тумач музике свог пријатеља са студија. Василије Мокрањац је после завршених студија, неколико година предавао у средњим музичким школама, да би 1956. године постао професор на Музичкој академији у Београду, где је предавао до краја живота. Године 1967. изабран је за дописног, а 1976. за редовног члана Српске академије наука и уметности, а од 1962. до 1965. године деловао је и као председник Удружења композитора Србије. Василије Мокрањац је себи одузео живот у Београду 1984. године.

Интровертан, промишљен, а широких видика и интересовања, као педагог Мокрањац је оставио неизбрисив траг изнедривши генерације врло значајних и иконокластичних аутора попут композитора-минималиста чланова групе Опус 4 или Властимира Трајковића.

Клавир је у целокупном стваралаштву Василија Мокрањца имао посебно место, а његов опус посвећен овом инструменту спада у сам врх српске музике XX века и свакако српске пијанистичке литературе. Мокрањац је поред свог клавирског опуса, у историји српске музике XX века, посебно значајан као симфоничар. Музиколози истичу као битну карактеристику симфонија њихов карактер „тонских драма”, као и изградњу форме из једног мотивског ембриона, односно њихов изражени монотематизам. Мелита Милин симфоније Васиља Мокрањца описује као „изразито конфликтне, врло високог емоционалног напона, развојне и циљно јасно усмерене... Оне јасно експонирају своју симфонијску суштину кроз утисак непрекидног тока, мада је он сачињен од низа мањих прелома и обнова континуитета...”, наводи Милин.

Уредница Ксенија Стевановић