Мајстори барока – Атилио Ариости

Италијански композитор, интерпретатор и песник, Атилио Ариости, рођен 1666. године у Болоњи, пре почетка своје музичке каријере приступио је монашком реду Сервита. Ипак, прихватио је дозволу да напусти ред и посвети се композиторској каријери, посебно јер је добио намештење на двору војводе од Мантове и Монферата. Следећи запис његове активности забележен је 1692. године када је стекао титулу ђакона, а убрзо потом и место оргуљаша у Цркви Свете Марије у свом родном граду. На позив пруске краљице Софије Шарлоте, Ариостија је пут даље одвео на двор у Берлин, где је деловао као композитор све до 1703. године. Уживајући велику наклоност берлинске аристократије, овај италијански музичар је током свог боравка написао и учествовао у стварању бројних оперских дела која су била намењена за дворско извођење. Након Берлина, Ариости је боравио у Паризу, а потом и у Лондону, где је, између осталог, са Георгом Фридрихом Хендлом и Ђованијем Бонончинијем био руководилац Краљевске музичке академије. У овом граду наставља да ствара све до своје смрти, 1729. године. 

Ариостијев опус био је обиман, али оно што је сачувано броји преко двадесет опера, ораторијум Пасија Исуса Христа, сонате за виолу д’аморе, као и збирку од шест кантата и шест лекција за виолу д’аморе, инструмент по којем је остао упамћен и као непревазиђени виртуоз. Поменуту збирку Ариости је написао док је био на врхунцу славе у Лондону, 1724. године и посветио је енглеском краљу, Џорџу Првом. Објавио ју је исте године и од ње зарађивао по принципу претплате. Тако се ово издање сматра једним од комерцијално најуспешнијих музикалија у 18. веку. Временом је збирка опстала захваљујући младом студенту, а касније важном композитору музике у Шведској, Јохану Хелмиху Роману, који ју је пронашао у Лондону, преписао и донео са собом у Стокхолм у другој деценији 18. века. Ове композиције су написане у пуном барокном стилу, а такође их музиколози карактеришу и као инвентивна дела, те указују да „обилују великом вештином када је у питању развој хармоније”. 

Ауторка: Саша Тошковић