Композитор месеца – Јоханес Брамс

Концерт за клавир у де молу из 1858. један је од најистакнутијих после Бетовена у контексту оног што је Карл Далхаус назвао симфонијским стилом, а који је имао за циљ постизање монументалности у концертантним делима оствареним кроз оркестар. Тако, прва тема концерта подсећа на Бетовенову Девету симфонију по својој форми, ритмичкој енергији и третману тимпана. Брамс је поред тога истраживао и тонални однос између де мола и Бе дура карактеристичан такође за Бетовенову Девету симфонију. Први став концерта краси и обимна оркестарска експозиција, богата хармонска решења и третман клавира, који је, за разлику од концерата насталим у том периоду, више технички комплексан него атрактиван.

Трећи став овог концерта музиколози углавном називају неокласичним, будући да је уско повезан са финалом Бетовеновог Трећег клавирског концерта. Овај неокласични импулс долази до изражаја и у Брамсовим наредним оркестарским делима, те је тако на пример у Првој серенади опус 11 као узоре користио остварења Хајдна и раног Бетовена.

Године 1862. Брамс се вратио оркестарској музици у правом смислу, компонујући први став онога што је на крају постала његова Прва симфонија у це молу. Али, изненада је направио паузу у компоновању овог типа дела дугу читаву деценију, те је тек 1873. написао Варијације на Хајднову тему опус 56 у верзији за два клавира и за оркестар. Три године касније довршио је и Прву симфонију, а премијера је уприличена исте године. Ово дело сматра се прекретницом како у Брамсовој каријери тако и у симфонијској музици у земљама немачког говорног подручја. Због класичне четвороставачне форме, дуго се сматрало да ова симфонија није довољно допринела развоју симфонијског жанра након Бетовенове Девете. Али, Брамс је са великом оригиналошћу присвојио као модел Бетовенову Пету симфонију, те се тако и ово дело креће од почетног це мола ка завршном, тријумфалном Це дуру. Брамс је повезивао ставове тематски, кроз специфичне низове фигура засноване на силазним квартама и хроматским узлазним терцама. С друге стране, Брамс је од Девете симфоније Лудвига ван Бетовенова преузео идеју да спољни ставови садрже лагане уводе. Оно што највише краси Прву симфонију Јоханеса Брамса јесте јединствена комбинација контрапунктске густине, течних фраза и израженог лиризма.

Између прве две симфоније и друге две, Брамс је написао два концерта и две увертире. Виолински концерт опус 77 критичари сматрају наставком Друге симфоније, са којом дели и исти тоналитет и исти метар у првом ставу, уз сличне лирске теме.

Са друге стране, Други клавирски концерт у Бе дуру опус 83 настао у том периоду карактеристичан је по сталном прожимању солистичких и оркестарских деоница, као и по томе што је Брамс додао скерцо стандардној троставачној форми, те је тако овај концерт ближи симфонији више него било који концерт настао у 19. веку.

Четврта симфонија Јоханеса Брамса, компонована 1884. године, једно је од његових најбољих остварења у овом жанру. Финале, у форми пасакаље са кратком темом и тридесет варијација, Брамсов је најстудиознији покушај да споји старе и модерне праксе. Варијације је распоредио у групе у односу на фигуре које је користио, тематски стил, динамику и хармонију. Ова симфонија значајна је и по ономе, што је амерички теоретичар Едвард Кон назвао „хармонско слагање односно конгруенција”, а која подразумева да су вертикалне и хоризонталне димензије музике изграђене из истог, основног мотива.

Ауторка Јелена Дамјановић