Мајстори барока – Анри Димон

Композитор Анри Димон, рођен 1613. године у Лимбургу у Белгији, своје музичко образовање стекао је у Лијежу и Мастрихту, да би 1643. отишао за Француску, и у њеној престоници добио намештење капелмајстора при цркви Сен Пол. У париском музичком миљеу брзо је пронашао своје место и као композитор и као извођач, што је резултирало да 1652. године добије службу при двору Војводе од Анжуја. Овај композитор је 1657. године објавио збирку под називом Меланж, са око двадесет прелудијума и шансона, употпуњену мотетима за различите саставе, што је, између осталог допринело да 1660. буде изабран за оргуљаша француске краљице Марије Терезе од Шпаније, жене Луја XIV. Временом постаје капелмајстор у Краљевској капели, да би потом дошао и до места директора краљичине музике, где је, између осталог, његов посао подразумевао писање новог музичког репертоара за дневне мисе. 

Анри Димон се сматра утемељивачем жанра великог мотета, који је писан за два хора и велики оркестарски апарат и извођен приликом богослужења у Краљевској капели у Версају. За двадесет година, колико је радио при двору, Димон је компоновао око седамдесет великих мотета и око сто краћих комада за соло глас. Тежио је да, када су велики мотети у питању, ову уобичајену, свеприсутну форму духовне музике уздигне до формата великих дела која су замишљена за изузетне церемоније и извођења у пуном саставу краљевских музичара. Велики мотети овог аутора сведоче не само о рађању и еволуцији овог жанра, већ и о извођачкој пракси Краљевске капеле у Версају. Иновација у погледу интерпретације блиа је појава инструменталног ансамбла који свира прелудијуме и риторнела, прати одређена вокална сола и, уз систем удвајања деоница, подржава извођење рефрена. Такође, неки од Димонових мотета су писани стилом који је претеча развоју ораторијума и садрже дијалоге између ликова који заступају бога, анђеле и грешнике. Збирка мотета које је аутор објавио за живота, као и она која је објављена постхумно 1686. године, служила је за даљи рад његовим наследницима у Краљевској капели, попут Жан-Батиста Лилија и Франсоа Купрена. На жалост, музика овог аутора је сачувана у фрагментима, и значајни инструментални сегменти који показују новине које је Димон нарочито развио у својим делима, су у нарочито лошем стању. 

Ауторка: Саша Тошковић.