Оперска сезона Еурорадија 2022–2023

Мојсеј Вајнберг: Идиот

У вечерашњој емисији представићемо снимак опере „Идиот” Мојсеја Вајнберга, забележен 28. априла на представи одржаној у Театру ан дер Вин у Бечу. Главне улоге тумаче: тенор Дмитриј Галавњин као кнез Мишкин, сопран Јекатерина Сањикова као Настасја Филиповна, бас-баритон Дмитриј Чебликов као Рогожин, баритон Пјотр Соколов као Лебедјев, бас Валериј Гиљманов као генерал Јепанчин, мецосопран Ксенија Вјазникова као Лизвета Прокофјевна, мецосопран Јева Прудниковаите као Аглаја Јепанчина, сопран Татјана Шнајдер као Александра, бас-баритон Алексеј Дедов као Тоцки. Хором Арнолд Шенберг и Симфонијским оркестром Аустријског радија из Беча диригује Томас Зандерлинг.

Мојсеј Вајнберг, совјетски композитор чије стваралаштво последњих година доживљава праву ренесансу интересовања и реевалуације у музичкој јавности, био је млађи савременик и један од најближих пријатеља Дмитрија Шостаковича, који је иза себе оставио дела снажног уметничког квалитета и разноврсних жанровских профила. Рођен у Варшави 1919. године у јеврејској породици, већину живота је провео у Совјетском Савезу, у Москви. Роману Идиот Фјодора Достојевског, Вајнберг се окренуо у последњој декади живота и стваралаштва, завршивши своју оперу 1986. године. Преминуо је у Москви 1996. године. Сама премијера Идиота уприличена је тек 2013. године у Националном театру у Манхајму када је ансамблом дириговао Томас Зандерлинг, који руководи и поделом на снимку који вечерас представљамо у емисији, а на којем је забележна аустријска премијера овог дела.

Либрето за оперу је приредио музиколог Александар Медведјев који је такође заслужан и за предлошке осталих Вајнбергових оперских остварења – Путник, Мадона и војник и Портрет. Данашња критика сматра ову адаптацију Идиота Фјодора Достојевског изузетно успелом, јер у превођењу на оперску сцену није изгубљено ништа од комплекности и провокативности оригинала. Вајнберг је са своје стране користио лајтмотивску технику како би приказао комплексне односе главних ликова. Такође, успео је да јасно музички прикаже Мишкинову искреност и интегритет, Настасјине сензуалне и радикалне особине, прожевши их са низом мотивских референци на теме судбине, смрти, туговања и помирења.

Вајнберг је иначе изузетно ценио Достојевског, верујући да је управо Идиот оно дело које ће и у будућности изазивати интересовање стваралаца, дајући им могућност да на свој начин интерпретирају енигматични лик кнеза Мишкина. Вајнбергово тумачење постаје евидентно на самом крају опере у којем присуствујемо загрљају кнеза и убице као чину радикалног хришћанског милосрђа. Истовремено ми разумемо неразлучивост пара Мишкин–Рогожин, двојице великих губитника, једног као неуспешног спасиоца и другог као очајничког преступника. Напоменимо још да је Вајнберг клавирски извод Идиота који је штампан за његовог живота, 1994. године, посветио Сећању на Дмитрија Шостаковича.

Сиже:

Кнез Мишкин се враћа у Санкт Петербург после вишегодишњег боравка у Швајцарској где се лечио од епилепсије. У возу се упознаје са богатим трговачким сином Парфионом Рогожином који је опсесивно заљубљен у лепу Настасју Филиповну. Кнез и Настасја осећају привлачност једно према другоме, а лепотицу посебно привлачи Мишкинова непатвореност и неисквареност и његова вера у људску доброту. Рогожин покушава и да убије Мишкина у једном тренутку. Током опоравка, Мишкин схвата да воли поносну Аглају, ћерку његових рођака генерала Јепанчина и Лизвете Прокофјевне. Но, он није у стању да јој се у потпуности посвети. Настасја у међувремену покушава сама да се определи за једног од два мушкарца, али ни она није у стању да то учини. У налету љубоморе Рогожин убија Настасју и проводи сате молећи се поред њеног тела. Мишкин долази на место злочина. На крају убица и кнез падају једно другоме у загрљај, отргнути од света и опхрвани болом.

Уредница Ксенија Стевановић