Ђоакино Росини: Турчин у Италији

Опера Турчин у Италији је у другој половини двадесетог века доспела у фокус у јеку обнове интересовања за Росинијева дела, која се дешава у протеклих неколико деценија. Како је то рекао музиколог Масимо Мила „ова опера је једна врста манифеста слатког живота”, јер се у њој сустичу најразличитији ликови, од елегантних Рома који као да чекају будуће оперете Јохана Штрауса Млађег, самосталних жена, дендија, помораца, Турака и машкара смештених у опојни, уржурбани Напуљ. Целом радњом доминира фигура Песника Просдочима која служи да би се нагласило како је ова опера, у ствари, једна врста интелектуалне игре у којој се ликови стално проналазе у измењеним ситуацијама и ступају у променљиве, несталне, односе. Турчин у Италији наликује рингишпилу, у којем се стално смењују ансамбли, дуети, терцети и финала. Росини је написао изузетно рафинирану партитуру – пуну психолошких сенчења, унутрашњих музичких шала и деликатних оркестарских решења. На први поглед, ова опера је донекле затворенија и мање заводљива од других Росинијевих опера, али је оригинална и другачија, управо због стилске разноврсности и калеидоскопа музичких решења. Од елегичних и драматичних акцената проистеклих из опере серије до чистих буфо момената, она показује читаву палету емотивних стања.

Музиколошкиња Фјама Николоди верује да је овој разноврсности допринео и либрето младог Феличеа Романија који је формално усавршио предложак Катерина Мацоле из XVIII века, додајући тексту језичку виртуозност по којој ће и касније бити познат. У Росинијевој и Романијевој верзији, уклоњен је лик ’муслимана’ и ’оријенталног супстрата’, и уместо њега је изграђен карактер Турчина Селима, који се уклапа у свет раноромантичарске опере. Наравно, сам лик Селима је део туркофилских тенденција које су биле у моди у другој половини XVIII века у делима Глука, Гретрија, Боалдјеа, као и Моцарта. Дела која су писана са овом тематиком су увек имала у виду пар љубавника који су раздвојени несрећном судбином и који се проналазе у далекој, оријенталној земљи удаљени од цивилизације – где обитавају окрутни, гротескни и зачудни страни деспоти. У Турчину у Италији долази до инверзије ситуације: оријентални пар се проналази у западном граду где бива окружен опортунистички настројеним Европљанима. Наиме, у Напуљ стиже ’лепи Турчин’ који одмах привлачи погледе наполитанских госпођица и залудног света. Фјорела изјављује „Изгледа ми да Турци нису непривлачни”; на шта јој Селим одговара „А Италијанке су баш лепе”. И тако из ове свакодневне ситуације, лаганог флерта, започиње једна вртоглава прича у чијем срцу лежи фантазија да је другачији живот, од оног задатог, могућ.

Уредница Ксенија Стевановић