Опера – Рихард Штраус: Електра

Рад на опери Електра Штраус је започео пошто је његову машту побудила поставка трагедије Хуга фон Хофманстала коју је Макс Рајнхард приредио у Берлину. Треба напоменути да је те 1905. године, још једна Рајнхардова режија са Гертрудом Ајзолт у главној улози – она Вајлдове Саломе – такође инспирисала настанак истоимене Штраусове опере. После великог успеха Саломе, Штраус је затражио допуштење од Хофманстала да искористи његов текст, чиме је започела плодоносна сарадња између композитора и књижевника која ће трајати три деценије. Премијера овог једночиног дела, које ће се успоставити као изразито популарно, уприличена је 25. јануара 1909. године у Семпер опери у Дрездену. Убрзо су се низале иностране премијере. Иако је у Метрополитен опери била забрањена, у Њујорку је изведена независно и то на француском језику. Електрин траг се осећао широм света, а реакције су биле снажне, и позитивне и негативне, истичући бруталност и експресивност овог дела.

Иако је Штраус желео да избегне поређења Електре са Саломом, сличности ипак постоје и говоре, можда најпре, о духу времена, о епохи у којој су Фројдови и Бројерови текстови о хистерији, привлачности мрачних делова људске психе и декадентни ексцес били у моди. Сам Штраус је успео да, са своје стране, и то врло убедљиво, направи две, музички потпуно различите опере. У Електри он користи још већи и монументалнији оркестар него у Саломи: поменимо само осам кларинета, осам хорни и квартета Вагнерових туба, уз виолине и виоле подељене у чак три групе. На музичком плану, у Електри сусрећемо отворено атоналне сегменте, али њих треба разумети као показатеље појачаних психолошких стања главних јунака, а не као део радикалне концепције разарања тоналности. Штраус никада није тежио остављању тоналног оквира иза себе, те сличности које се примећују између Електре и на пример Шенберговог Ишчекивања, које је такође компоновано 1909. године, леже пре свега у екстремности вокалне линије, хистрионској драматичности, снажном динамизму и постромантичарској употреби оркестра, док паритура Електре у свом хармонском језику апсолутно остаје унутар тоналних закона.

Уредница Ксенија Стевановић