Композитор месеца

Овог аустријског композитора називају оцем симфоније, а његов допринос овом жанру је огроман. Наиме, ниједан композитор у историји западне музике није оставио тако обиман опус са преко стотину симфонија, које осим историјског значаја поседују и ванредну уметничку вредност.

Симфоније настале у периоду пре него што је ступио у службу Естерхазијевих, а које је највећи делом писао за грофа Морцина, написане су за две обое, две хорне и гудачки ансамбл, осим 32. симфоније која садржи трубе. Све су написане у троставачној форми, са јасном дистинкцијом између два брза става: први је тром, док је трећи доста бржи и покретљивљији, а средњи став је писао углавном само за гудачки ансамбл, спорог је темпа и стилски једноставан.

У раним симфонијама, Хајдн је комбиновао тековине италијанске и аустријске, лаке и озбиљне, односно традиционалне и модерне музике. Без озбира на ограничене димензије ових симфонија, Хајдн успева да обезбеди тематско јединство, преобликујући већ стандардне форме или их међусобно комбинујући.

Као симфонијски композитор, Хајдн је био најпродуктивнији док је деловао као капелмајстор на двору Естерхазијевих, где је написао чак 25 симфонија. Оне откривају различитост стилова, тематика и оркестрације, а за њихов стилски елан и виртуозност заслужан је био и оркестар који је Хајдн тада имао на располагању.

Симфоније настале око 1770. године, написане су у Штурм унд дранг стилу, а занимљиво је да су скоро све у молским тоналитетима или у пак неким удаљеним тоналитетима као што су Фис мол или Ха дур. Поред тога, карактеришу их ритмичка и хармонска комплексност, екстремна динамика, виртуозност и честа употреба контрапункта. Само неколико година касније, Хајдн је опет променио усмерење и у периоду од 1775. до 1881. писао је пријемчива, једноставна дела, а историчари музике сматрају да је овај стилски заокрет био нека врста опуштања у Хајдновом стваралаштву.

Током 80-их година 18. века Хајдн је опет променио свој стил, враћајући се молским тоналитетима и делима већег обима. У овом периоду настало је и његових шест Париских симфонија, које су по димензијама највећа симфонијска дела која је икада компоновао. У њима је комбиновао композиционо мајсторство и популарни стил, као и доследност музичког израза и дубину осећања.

Хајднове Лондонске симфоније представљају круну његове каријере као симфонијског композитора. Ова дела не само да стилски надмашују Париске симфоније, већ су биле и много популарније, јер је аутор смишљено желео да се у најбољем светлу представи широкој публици, те га је ова интеракције подстицала на смелија и оригиналнија решења.

Ауторка: Јелена Дамјановић