Грамофонија - Клавирски концерти Феликса Менделсона

Репродукујемо снимке са интерпретацијама пијанисткиње Иде Чернецке и чланова Словачке филхармоније из Братиславе под управом Оливера Дохнањија, са винила који је објавила продукцијска кућа Опус 1988. године.

Као у претходне две емисије, и у овој ће фокус бити на дигиталним записима који су крајем осамдесетих година објављивани на плочама. За разлику од Супрафонових издања које смо емитовали, а која су била реализована на Денон системима, продукцијска кућа Опус из Словачке је дигиталне записе бележила уз помоћ Сонијеве опреме. Студио у Великој дворани Словачке филхармоније у којем је снимљена плоча коју вечерас емитујемо, био је први у овој земљи који је започео са дигиталним снимањима 1982. године. Снимци су бележени помоћу дигиталног процесора сигнала, који је омогућавао да се видео-касете користе као дигитална меморија на коју се похрањивао запис. Ово је почетком осамдесетих година био веома распрострањен начин дигиталног снимања будући да су PCM снимачи на траку били изузетно скупи, те је употреба видео-касета била економичнији избор, с обзиром на то да је била потребна велика количина траке нарочито у студијима са масовном продукцијом попут овог у Словачкој филхармонији. Без обзира на то, квалитет снимка је свакако био постојанији током умножавања, те је и на овој плочи могуће чути побољшања у звуку, нарочито у односу на претходну продукцију Опуса. Сниматељ је био Густав Шорал, а супервизор Мартин Бурлас.

Компанија Опус је убрзо након дигитализације студија у дворани филхармоније изградила нову зграду у којој су била смештена и два студија са компјутеризованом контролом и Сонијевим снимачем PCM 3324. Занимљиво је да су чехословачки уметници, као што је поменуто у претходној емисији, били укључени у развој дигиталног снимања музике од самих почетака, те је то можда разлог због којег су две тада највеће државне продукцијске компаније одлучиле да инкорпорирају сасвим различите и међусобно некомпатибилне јапанске системе за дигитално снимање. С друге стране, Опус као компанија која се тек 1971. године одвојила од Супрафона, имала је много мање ресурса него чувени чешки гигант, те се одабир Сонијевог процесора уместо Деноновог интегрисаног снимача може разумети у светлу односа цене и могућности, с обзиром на то да је Сонијев пробој на тржиште PCM студијске опреме отпочео управо представљањем система са видео-касетама који су за знатно мање новца од Денонових снимача постизали прихватљив резултат.

Аутор : Милан Милојковић

Уредница : Сања Куњадић