Уметност интерпретације – Ото Клемперер

Овај диригент и композитор рођен је 1885. године у данашњем Вроцлаву, а прва музичка знања стекао је у породици. Клавир је почео да учи у Франкфурту у класи Џејмса Кваста, а када се овај педагог преселио у Берлин, Клемперер је пошао за њим, касније говорећи да је Квастов утицај био пресудан за читав његов будући развој. Поред клавира, у Берлину је почео да студира и композицију и дириговање, учећи код Ханса Пфицнера. Ипак, пресудан и судбински је био Клемпереров сусрет са Густавом Малером 1905. године, током проба за извођење композиторове Друге симфоније. Захваљујући Малеровој препоруци, Клемперер је именован за хоровођу и помоћног диригента Новог немачког позоришта у Прагу, чиме је отпочела његова дуготрајна и плодоносна каријера.

Иако је данас углавном упамћен по својим интерпретацијама симфонијске музике, Ото Клемперер је у првим деценијама своје каријере пре свега био активан као оперски диригент. У Државној опери у Хамбургу, дириговао је представом на којој су дебитовале Лоте Леман и Елизабет Шуман, затим га је диригентски позив одвео у Стразбур и Келн, да би 1924. преузео руковођење Пруског државног позоришта у Визбадену. Ту је на сцену поставио више успешних продукција, од којих су неке, попут Приче о војнику Стравинског или Штраусове Електре биле изразито модернистичке. Ове продукције су Клемперера препоручиле за музичког директора и шефа диригента новоосноване Крол-опере у Берлину, где је премијерно извео дела Хиндемита и Шенберга. Ипак, Клемперерова извођења и модерни мизансцен били су исувише напредни за оно време и изазвали су реакције у конзервативним круговима, а због све лошије друштвене климе у последњим данима Вајмарске републике, ова оперска кућа је и затворена 1931. године. Две године касније, након доласка нациста на власт, Клемперер је напустио Немачку, потраживши уточиште прво у Швајцарској, а затим у Сједињеним Америчким Државама. У годинама непосредно пре и током Другог светског рата, руководио је Филхармонијом из Лос Анђелеса, али и другим значајнијм ансамблима, али су ово време обележили и здравствени проблеми – честе депресивне епизоде од којих је патио због свог биполарног поремећаја, а потом и тумор на мозгу, након чије операције је делимично остао парализован на десној страни тела. Ипак, до 1946. Ото Клемперер се опоравио довољно да је био у стању да одржи велику европску турнеју, а после пар година, одлучио је да се трајно врати на стари континент. Иако му је званично пребивалиште било у Цириху, његова музичка база је била у Лондону, где је преузео руковођење Филхармонија оркестра, најугледнијег ансамбла у Уједињеном Краљевству. Са овим оркестром, и касније Новим филхармонија оркестром, оствариће велики број снимака симфонијске музике, који и данас плене оригиналношћу интерпретације и јасном уметничком визијом диригента. Клемперер је наставио да диригује до дубоке старости, одржавши свој последњи концерт у 86. години, а преминуо је две године касније, 1971. у свом дому у Цириху.

Након смрти Тосканинија и Фуртвенглера, Клемперер је с правом сматран највећим ауторитетом за аустријско-немачки репертоар. Иако су савременици сведочили да је био изузетно духовит по природи, његове интерпретације су често сматране превише објективистичким и неутралним, те су му неки критичари замерали да му је „Моцарт без хумора“, а „Малер без сентименталности“. Међутим, оно што нису могли да оспоре јесте Клемперерова способност да сагледа архитектуру дела, снагу и интензивност музике, те да истакне текстуре, пре свега потенцирајући деонице дрвених дувачких инструмената. У том смислу, његов приступ је био најпогоднији за интерпретацију Бетовенових дела, те су Клемперерови снимци и данас референтни записи музике овог аутора. Поред тога, сматра се заслужним и за откривање генијалности Малера, чију музику је отргао од тада доминантног, изразито сентименталног интерпретативног приступа.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић