Језик, књижевност, процес – говори Снежана Марковић

Снежана Марковић настоји да одговори на питање јесу ли теорије психоанализе и деконструкције применљиве у тумачењу конкретног књижевног дела – романа Дервиш и смрт Меше Селимовића. Иако се данас сматрају превазиђеним, испоставиће се да су, на примеру поменутог дела, наведене теорије применљиве у процесима разобличавања књижевних ликова и њихових поступака, преобликовању радње и наративних токова, као и у поновном успостављању кохерентног система фабуле. У роману Дервиш и смрт Меше Селимовића главни јунак пише своју исповест и позиционира се и као протагониста и као приповедач. Oдноси према догађајима успостављају се накнадно, ретроспективно и присећањем. Огромна потреба за преиспитивањем изазваће у главном јунаку потребу да пише, због чега је његове поступке неопходно тумачити помоћу теорије психоанализе. Промашеност и ускраћеност главног јунака сежу далеко и дубоко у младост. Оне се заснивају на немогућности главног јунака да прихвати и искаже љубав. Самим тим, осујећености главног јунака су огромне, у толикој мери да проузрокују његову затвореност и неспремност да бриге дели са другима. Сазнања о деловању овог књижевног лика, пропуштена кроз призму психоанализе, усмеравају ауторку излагања ка одбрамбеном механизму којем је прибегао Ахмед Нурудин, а то је потискивање. Несвесно ће, као неизбрисиви траг, наћи пут у свесно, посредством Нурудиновог писања. Са друге стране, применом постулата теорије деконструкције у тумачењу романа Дервиш и смрт Меше Селимовића, успоставља се нови систем разумевања који би се могао свести на две реченице Ахмеда Нурудина: човек није Бог и човек је промена. Новоуспостављена опозиција је заснована на сукобу главног јунака са самим собом, а систем дела је премештен из спољњег у унутрашњи свет. У једном тренутку ће Ахмед Нурудин рећи: дервиш сам, а потом: човек сам, чиме ће разоткрити основни узрок за суноврат његовог света, а то је разграђивање његове личности на два неусаглашена дела. Његов живот ће се поделити на две половине, због чега ће он и живљење и умирање доживети као неминовност и као морање. Напослетку, процес стварања, инкорпориран као метатема романа Дервиш и смрт Меше Селимовића, показаће се као спона између живота и умирања, јер у могућим световима овог књижевног дела човек фигурира као биће које не постоји без стварања, закључује Снежана Марковић.

У сутрашњој емисији можете пратити излагање Драгане Јовановић са овог научног скупа.

Уредници циклуса Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.