Мајстори барока – Георг Муфат

О животу Георга Муфата, композитора и оргуљаша рођеног у граду Межев, у Савоји, не постоји много прецизних података. Познато је да је као дете показивао велики музички таленат и да је са десет година отишао у Париз, где је боравио између 1663. и 1669. године учећи од Жан-Батиста Лилија и свирајући у његовом ансамблу. Након тога, студирао је на језуитском колеџу, те кратко радио као оргуљаш у цркви у Молзхајму. Следећи подаци о Муфатовој музичкој активности говоре о томе да је био у служби салцбуршког надбискупа, где је био активан као оргуљаш и камерни музичар до 1681. године. Тада одлази на једногодишње усавршавање у Рим, где је учио и радио под менторством Бернарда Пасквинија, једног од највећих чембалиста и оргуљаша свог времена у Европи. Такође, у том периоду у овом граду упознао је и Арканђела Корелија и добио прилику да чује његову музику која ће касније знатно утицати на Муфатов музички језик. У јесен 1682. вратио се у Салзбург, и ту остао све до смрти надбискупа, пет година касније, а пут га затим води у Пасау, где је од 1690. године био на позицији капелмајстора бискупског двора. Ту је и умро, 1704. године. 

Георг Муфат је писао кончерта гроса и инструменталне свите које се сматрају једним од најранијих примера ових облика у немачкој музици. Тако, кончерта гроса представљају прави пример његовог стила, са свим карактеристикама и елементима које је аутор асимиловао на својим путовањима кроз Европу. Управо у Италији, у римским књижевним салонима у којима су Корели и Пасквини изводили музику, добио је инспирацију за компоновање ових остварења. Међу његовим последњим делима била је збирка од 12 кончерта гроса из 1701. под насловом „Одабрана инструментална музика”. У том издању Муфат је написао предговор који представља значајан документ о извођачкој пракси тог доба. Тако се, на пример, може видети композиторов однос према броју извођача, који је био флексибилан, али и назнаке које говоре о исправном начину свирања на инструменту, од пулса, ритма до начина на који гудало треба да се држи. Посебно је интересантан део о инструментацији, јер у корпус инструмената које користи, Муфат уводи и дувачке инструменте, што је било карактеристично за француске ауторе, те се ово може препознати као заоставштина ауторових студија у Француској. Ово идејно решење не нуди само контраст у интензитету нивоа звука између кончертина и тутија, већ пружа целокупном делу ново богатство звука. Муфатова Кончерта гроса формално се састоје од низа ставова, од којих су неки играчког карактера, по узору на Корелијеве црквене и камерне сонате.

Ауторка: Саша Тошковић.