Георг Фридрих Хендл: Алчина

У априлу 1735. године, Хендл је започео пробе за своју нову оперу Алчина компоновану за прву сезону његовог ангажмана при новоотвореном позоришту Ковент гарден у Лондону. Мери Пендарвес, хроничарка лондонског културног живота, је приметила, посматрајући како композитор прати своју главну примадону на чембалу током проба, да „није могла а да не помисли да је господин Хендл некромант ухваћен у сред свог чарања...”. Ово је врло интересантан избор речи за оперу чија је главна јунакиња чаробница Алчина, али и за ситуацију у којој се Хендл тада налазио, с обзиром на то да је италијанска опера у Лондону у том тренутку била на измаку популарности и да је он покушавао да удахне, какав-такав живот у ову форму која више није пролазила код енглеске публике. И сам композитор је своје последње оперско остварење Деидамију написао шест година раније, да би се окренуо у потпуности ораторијуму. Ипак, на новој дужности композитора и импресарија Ковент гардена, морао је да створи оперско дело које би му обезбедило даље поштовање енглеских музичких кругова. Сетимо се да је двадесет година раније, 1711. године, Лондон поздравио долазак младог Хендла који им се представио у свом пуном сјају опером Риналдо, али да су се од тада многе ствари промениле. У те две деценије Хендл је успео да успостви неку врсту монопола над италијанском опером серијом, и то у тој мери, да је ову ’инострану новину’ претворио у део свакодневице. Ипак, незадовољство како међу певачима, тако и међу аристократским меценама је расло. И као одговор на Хендлову чврсту руку, настала је Племићка опера коју је подржавао сам Принц од Велса и којим је доминирао кастрат Сенесино, бивша звезда Хендлове Краљевске музичке академије.

Но и поред деловања конкуренције, најважније је да се укус лондонске и енглеске публике променио, тежећи непосреднијим, популарнијим музичко-сценским формама које су имале много снажније утемељење у историји британског позоришта. Покушавајући да, ипак, пронађе рецепт за успех, Хендл се поново вратио теми магије и чарања којом је очарао лондонску публику толико година раније у Риналду, знајући колико су овакви сижеи популарни међу позоришном публиком. Понудио им је нешто ново, другачије, уз екстензивно коришћење технички супериорних сценских машина Ковент гардена. Тој публици која је имала велико жељу да буде засењена, Алчина је понудила управо то: фантастику, егзотику и магију. И успех није изостао.

Са музичке тачке гледишта Хендл је у овој опери трансформисао неке од конвенција опере серије како би створио убедљиву драматуршку потку. То је најочигледније у самом лику Алчине, чије се круте да капо арије са почетка опере, потпуно дезинтегришу у другом чину. На самом крају чина чућете, тако, велику Алчинину арију Mi restano le lagrime у којој чаробница исказује свој бол због губитка магијских моћи, док је прати музика „нестабилног тоналног центра”, осликавајући њено стање. Руђеров опроштај са острвом, чувена арија Verdi prati (Зелена поља) приказује носталгично расположење кроз мелодије изузетне лепоте и једноставности. Ова арија означава тренутак када се витез ослобађа Аличининих магијских чини. На одређени начин, та једноставна мелодија, у форми ронда, представља и ослобађање од крутих стега да капо арија које чине основни градивни елемент опере серије.

Уредница Ксенија Стевановић