Ненад Рацковић: Аспирин супернова

Аспирин супернова је текст који титра (као јара) између дистопије, фантазмагорије, халуцинација и, што је у књижевном смислу најзанимљивије, проживљеног живота. С једне стране слике које се, као на подивљалом екрану телевизора, смењују без везе коју можемо да успоставимо служећи се познатом логиком, с друге потпуно неочекиваним језичким спојевима који делују само у том контексту који разграђује све познате контексте: „Када сам се погледао у огледалу, осећао сам се као неко ко личи на себе, само што долази издалека”. Или: „Врата света су се затворила. Лебдимо у средишту неме, успорене експлозије; комадићи сећања отпадају заувек”.

Читалац је, заправо, све време у дилеми да ли је реч о свету после нуклеарне катастрофе, или је, опет, ово опис света човека који је под јаким и непрестаним дејством опијата. С једне стране језичке игре упућују на негативну утопију – рецимо „логор концентрације” јасно упућује на тоталитарне режиме, а оно што се у тексту догађа својеврсно је премештање логорске праксе у будућност. Или игре с андроидима који подсећају на људе, напоредо с игром препознавања: да ли је реч о људском бићу или машини? С друге стране као да су се удружили Рабле са својим хипертрофираним ликовима, Ридли Скот са својим визијама будућности, Хенри Милер са својим еротским апетитима, Хјуберт Селби са својим Реквијумом, и све то зачињено неким посебно одвратним хорор филмом у којем пацови прождиру лешеве који се распадају. Најзад, нико не јемчи, најмање писац, да све то није, у ствари, халуцинација јунака који зна да је, све време, на тешким дрогама.

Романи Ненада Рацковића не читају се на плажи и у тренуцима разбибриге, већ онда када се сучавамо с егзистенацијалним кризама, управо стога што су сви они, сви ти текстови (Пето годишње доба, Библија...) и писани да би се на егзистенцијалне кризе одговорило. Рацковић је дуго на нашој књижевној сцени и исто толико дуго он је потпуно самосвојна фигура овога језика.

Роман Ненада Рацковића објавиће Лагуна из Београда.

Чита: Александар Божовић
Уредник: Иван Миленковић