Штефан Бергер: Повратак на националну парадигму у историографији

Имајући у виду прекретницу коју је Други светски рат представљао у историји двадесетовековне Европе, Штефан Бергер у широком компаративноисторијском контексту анализира његов утицај на писање националних историја у Немачкој, Италији, Француској и Великој Британији. Полазећи од концепта „велике историјске приповести” аутор истовремено истражује њену улогу у стварању националног идентитета током друге половине 20. века, али и различите облике историјских митологија које су развијене унутар националних историографија попут мита о „посебном немачком путу” у Западној и Источној Немачкој, мита о покрету отпора у Италији и Француској или мита о народном рату у Великој Британији.

Анализирајућу улогу коју је „национална парадигма” имала у писању историје, Бергер разликује четири карактеристичне фазе: раздобље несигурне стабилизације од окончања Другог светског рата до друге половине 50-их година 20. века; раздобље кризе и оспоравања националне парадигме до средине 70-их година; раздобље њене обнове, те четврто раздобље које је наступило по окончању Хладног рата и које траје до данас и обележено је дивергентним трендовима ренационализације писања историје и истовременог продубљивања кризе националне парадигме. Коначно, имајући у виду улогу историје у стварању и очувању националног идентитета у времену обележеном процесима европеизације и глобализације, Бергер закључује да се и у 21. веку писање историје највећим делом одвија унутар националних историјских култура и да је и даље усредсређено највећим делом на појединачне националне историје. Иако је, према томе, оправдано говорити о „повратку на националну парадигму” у писању историје, оно је данас неупоредиво саморефлексивније и плуралније него што је то било током 19. и прве половине 20. века.    

Текст чита Душица Мијатовић.
Уредница: Оливера Нушић