Опера „Гилгамеш” Рудолфа Бручија

Ово дело је настало по поруџбини Српског народног позоришта поводом прославе 125 година од постојања ове институције. Премијерно је изведено 2. новембра 1986. године у Новом Саду, да би следеће године било представљено и на БЕМУС-у. Такође је са ансамблом Српског народног позоришта Гилгамеш изведен на Првом Међународном фестивалу у Багдаду, одакле је путем телевизије преношен у чак шеснаест азијских земаља. Иако је постојало интересовање и европских оперских кућа за ово дело, а Бручи је за живота радио на немачком преводу либрета и прилагођавању партитуре новом језику, Гилгамеш, за сада, није изведен на још некој међународној оперској позорници. Такође, иако је реч о једној од најмонумнеталнијих партитура у домену, иначе скромне, домаће оперске продукције, ово дело се после осмадесетих година није појавило ни на домаћим сценама.

Формална организација Гилгамеша Рудолфа Бручија је разноврсна. Опера је подељена у три чина. Први има пет слика, ораторијмског је типа и поседује три балетске нумере. Други чин, са четири слике, се базира на драмским дијалозима, аријама и ансамблима. Трећи чин поседује осам слика и у њему доминирају солистичке и монументалне хорске нумере.

Садржински, либрето Арсенија Арсе Милошевића се ослања пре свега на други део сумерског епа о легендарном краљу Гилгамешу, једном од темељних текстова људске културе. Први део епа, о самом Гилгамешу, његовим подухватима, божанском статусу који је уживао, али и тиранији коју је спроводио над својим поданицима, сажет је у првом чину. Другим делом опере доминира путовање Гилгамеша и његовог пријатеља Енкидуа у кедрову шуму, убиство чудовишта Хумбабе и сама Енкидуова смрт. Завршни, трећи део, посвећен је Гилгамешовој неуспешној потрази за бесмртношћу, односно његовим неминовним суочењем са пролазношћу. Милошевић је у свој текст унео и фрагменте много модернијих књижевних остварења као што су Гетеов Фауст и поема Човек Максима Горког, а такође се користио и метриком народних бајалица.

Рудолф Бручи је сматрао ову оперу, иначе други део његове незавршене оперске триологије Прометеј, Гилгамеш, Фауст, својим магнум опусом, синтезом свих својих композиторских и поетичких стремљења. У често цитираном одломку из програмске књижице Српског народног позоришта Бручи записује: „Ово је обична опера компонована са тежњом да ни у једном тренутку не прекине нит традиције, али да музичком синтаксом и филозофским ставом кореспондира са својим временом... Чаробна лепота и сензибилност прастарих оријенталних лествица и срењовековне српске духовне музике послужила ми је као један од основа конструкције звучног материјала од којег је опера изграђена”, закључује Бручи.

И стварно, у музичком језику преовладавају три врсте лествица источног порекла које је Бручи употребио за хоризонталну и вертикалну организацију композиционог тока. То су хебрејска, арпаска „исфахан” и арпаска седамнаестотонска лествица. У завршном трећем чину, језик овог дела се окреће према дијатонско-модалним склоповима, а на самом крају се чује и литургијска песма Ниња сили Кир Стефана Србина, као основа завршног хорског наступа. У стилском смислу, опера Гилгамеш показује суживот различитих стилских усмерења XX века – од постромантизма до музичке авангарде, што донекле указује на постмодернистички проседе, али без употребе цитата, ироније или пастиша. Можда је, због тога, најтачнија оцена музиколога Немање Совтића који каже да се „Бручијев музички постмодернизам у Гилгамешу може тумачити као „спасавање” модернитета постмодерним средствима”.

Уредница Ксенија Стевановић