Композитор месеца – Сергеј Рахмањинов

Рахмањинов је био један од највећих пијаниста свог доба, а као композитор, последњи је велики представник позног романтизма у Русији. Свој лични композиторски стил оформио је рано, а њега краси свепрожимајући лиризам, изражајна дубина, формална промишљеност и богата палета оркестарских боја.

Рахмањинов је највећи део свог стваралачког живота посветио клавиру, компонујући солистичка клавирска дела или концертантна остварења за овај инстурмент. Своје пијанистичке способности није користио како би компоновао само технички захтевна дела, већ са циљем да у потпуности истражи све изражајне могућности инструмента. Већ су у његовим ранијим делима, на пример три ноктурна, насталим током девете деценије 19. века, приметни дар за мелодију и аутентично писање за клавир.

Нека од ранијих клавирских дела овог аутора наговештавају његов зрели стваралачки стил: тако је у Прелудијуму у цис молу, премда мање суптилном од његових позних композиција, присутан мрачни, носталгични призвук који ће постати препознатљива карактеристика стваралаштва овог руског композитора. Рахмањинов је Прелудијум у цис молу написао када је имао само 19 година, одмах пошто је завршио студије на Московском конзерваторијуму.

У својим раним оркестарским остварењима Рахмањинов је показао таленат за тонско сликање, које је развио и у позним клавирским делима и песмама. Са друге стране, у овим остварењима преовладавају изражене акордске структуре, музиколози сматрају да је сама оркестрација често безбојна и тешка, док музички језик Рахмањинова подсећа на радове других руских композитора, првенствено Чајковског.

Са делима из последње деценије 19. века, музика Сергеја Рахмањинова је почела да добија индивидидуалнији тон. Чак и његова Прва симфонија из 1895. године, за коју је сам говорио да је „слаба, дечија, напета и помпезна”, садржи оригиналне карактеристике. Брутални гестови и енергичност, нарочито у финалу, били су без преседана у руској музици. Флексибилни ритмови, широки лиризам и економичност у употреби тематског материјала, заправо су тековине које је Рахмањинов наставио да користи, али са већом дозом суптилности и индивидиуалности.

Ауторка Јелена Дамјановић