Д. Стојановић, Д. Игрутиновић: Постхолокаустовска читања у јеврејској хришћанској мисли

Ауторке у раду полазе од постављања и анализирања Холокауста као руптуре која одр(а)жава сложену (не)могућност сазнавања, изговарања и комуницирања Холокауста у његовој постмеморијској појавности. У оквирима јеврејске теолошке и теоријске мисли Холокауст је стога постављен у поље дилеме: док део аутора опрезно и обзирно покушавају да интерпретирају Холокауст у оквирима историјског и контекстуалног смисла, чак услова за континуитет вере, други аутори га неповратно уписују у поље бесмисла, празнине и историјске дисфункционалности. У оба случаја открива се исти теолошки изазов: недовољно докучиво место Бога у Холокаусту, које се истовремено открива као кључно у опстанку религијског дискурса и вере, сматрају Стојановић и Игрутиновић.

Оне потом разматрају улогу хришћанских теологија у Холокаусту и после Холокауста; посебну пажњу обраћају на дуалитете континуитета наспрам дисконтинуитета антисемитизма у хришћанској теологији, те различитих типова теодицеја у односу на настајуће антитеодицеје. Свемогућност Бога, стога, долази у питање, чиме се развој мисли о Божјој улози у одвијању времена само интензивира.

У покушају изналажења могућности надилажења ових дуалитета, ауторке упућују на феминистичку теологију Мелисе Рафаел која Бога ослобађа од патријархалног модела омнипотентности, те враћају фокус на питање Холокауста као мере (недостатка) људске одговорности у буберовској ја-Ти динамици. Напослетку, Драгана Стојановић и Даница Игрутиновић идентификују одговорно чињење човека као кључни акт друштвене акције која превазилази историјске поразе. Ова мисао утемељена је како у традиционалним јеврејским изворима, где се јавља кроз идеју о tikun olamu – поправци света, тако и у савременијим теолошким теоријама. Кроз овакво чињење, како ауторке тврде, врши се враћање отуђеног човека Богу, али и дихотомно подељеног Бога Богу, чиме се, бар донекле, обезбеђује зацељење.

Текст чита Александар Божовић.
Уредница Оливера Нушић.