Мајстори барока – Луиђи Роси

Најранији документ повезан са Росијем представља збирка вокалне и инструменталне музике из 1617. године. Информације на избледелим корицама и листовима, говоре да је сам композитор био власник рукописа и да је учио музику код Ђованија де Мака. Следећи записи о његовој музичкој активности датирају из Рима, где је у августу 1620. године почео да ради код Маркантонија Боргезеа, нећака папе Павла V, у чијој служби је био све до 1636. године. У међувремену, Роси је добио престижну позицију оргуљаша у римској цркви Светог Луја Француског и упркос честим одсуствима, када га је на овом месту мењао млађи брат Ђовани Карло Роси, остао је на овој функцији до краја живота. 

Неки подаци указују на то да је Луиђи Роси једно време радио у Фиренци, на двору Медичијевих, а да се потом вратио у Рим и ступио у службу кардинала Антонија Барберинија. У овој палати, Роси је имао приступ породичном приватном театру, у оквиру којег је 1642. године поставио своју прву оперу под називом Зачарана палата. Ово остварење донело је композитору велики успех и препоручило га кардиналу Мазарену, који је потом, пет година касније, за француски двор од Росија поручио оперу Орфеј. 

Савременици су овог аутора сматрали иноватором и носиоцем нових идеја. Композитор Ђакомо Перти говорио је да је „Роси, заједно са Честијем и Карисимијем, највеће светло наше професије". Као централни жанр у опусу овог италијанског ствараоца проналазимо кантате, а данас се сматра једним од родоначелника ове музичке форме. Написао је преко 300 остварења у жанру камерне кантате, у којим се показује као изузетан мелодичар и композитор који влада разноликим стилским усмерењима свог доба. 

Слушаћете кантате Проповед сунца и Патио бих срећног срца, дуете Желео бих да те откријем једног дана и Две ружине усне, арије За оног који живи у сваком трену задовољан, Лутајући свици и Убисте ме лепе очи, Серенаду за три гласа и Пасакаљу сињор Луиђија. Изводи ансамбл Ле паладен под уметничким вођством Жерома Кореаса. 

Ауторка: Саша Тошковић