XX век – Музика Игора Маркевича

Овај необично талентовани композитор, већ са шеснаест година је представљен Сергеју Дјагиљеву који је, чувши музику младића, одмах поручио Клавирски концерт и балет Царево ново одело. Године 1929. Маркевичев Клавирски концерт је представљен на свечаној вечери поводом инаугурације сезоне трупе Руски балет у Ковент Гардену у Лондону. Смрт Дјагиљева касније те године, обуставила је планове о писању балета, али Маркевич је ту музику преточио у кантату чија премијера, 1930. године у Паризу, му је донела велики успех и одобравање француских великана попут Мијоа и Коктоа, као и ексклузиван уговор са издавачком кућом Шот. Упркос свим успесима, признањима и међународној слави коју је стекао већ са двадесет година, Игор Маркевич је са само двадесет девет година одлучио да потпуно напусти композиторски позив, по чему је јединствена фигура у историји музике. Разлози ове одлуке нису до краја разјашњени – препоставља се да је болест коју је имао 1942. један од њих, као и ужаси које је доживео на фронту током Другог светског рата, али чак је и у својој аутобиографији Маркевич остао недоречен о овом питању. Не само да се потпуно посветио каријери диригента, него је свесно и отворено игнорисао сопствене композиторске домете. Упитан 1958. године о периоду када је био композитор, Маркевич је рекао: „Могао бих да тврдим веома одговорно да постоји музика која треба да се чује пре моје и за којом је потреба ургентнија. Поред тога, уколико су моја дела довољно добра, могу да сачекају. А ако не могу да чекају, бесмислено је свирати их”.

Године 1939. Игор Маркевич је написао ’музичку молитву’ на оригинални текст швајцарског песника и романописца Шарл-Фердинанда Рамија и дао назив делу Мера човека према Рамијевом роману из 1937. Овај наслов је дело добило тек 1982. године за потребе дуго очекиване премијере уприличене неколико месеци пре композиторове смрти.

Слушаћемо извођење сопрана Луси Шелтон и Филхармонијског оркестра Гудачи Арнема под управом Кристофера Линдон-Гија, са премијерног снимка забележеног 1997. године.

Уредница: Сања Куњадић