Композитор месеца – Дмитриј Шостакович

Дмитриј Шостакович, један од пионира филмске музике у Совјетском Савезу, кроз читаво стваралаштво се залагао да филм и музика која га прати буду равноправни, односно, да филмска музика буде призната као легитимна уметничка форма. Шостакович ју је писао током читаве каријере и она заузима значајан део његовог опуса. Наиме, прва партитура датира из 1929, када је као двадесетчетворогодишњак компоновао музику за Нови Вавилон, док је последњу, партитуру за Краља Лира писао 1970, пет година пре смрти. Занимљив је податак и да од 147 објављених дела, чак 33 представљају оригиналне филмске партитуре, од којих је највећи број настао пре Другог светског рата. У периоду од педесетих година прошлог века, заправо, након Стаљинове смрти 1953, Шостакович је компоновао једанаест партитура, укључујући и четири које нису биле у потпуности његове оригиналне композиције, већ аранжмани. Шостакович је своју музику представио кроз различите филмске жанрове: од ратних филмова, преко књижевних адаптација до комедија, док су, посматрано из визура стилских карактеристика, ова филмска остварења била огледало његове концертне и симфонијске музике настајале у различитим стваралачким фазама.

Интересовање за филмску уметност Шосткович је показао још у току студентских дана на петроградском Конзерваторијуму, када је као корепетитор у биоскопу користио сваку прилику да кроз импровизације, којима је пратио радњу на платну, испита нове идеје. Биографи бележе да је млади Шостакович имао изражен осећај за потенцијал филмске музике, схвативши да она не функционише само као 'додатак' покретним сликама, односно сценама на филмском платну, већ је и моћно средство за изражавање дубинских (психолошких, духовних, филозофских) структура филма. Стекавши завидно искуство у чину 'извођења' немог филма, Шостакович је мислио филмску партитуру и покретне слике као јединствену кохезивну целину. У ауторском тексту насловљеном „О музици у Новом Вавилону", који је написао пошто је унео и последње измене у партитуру музике за истоимени филм, размотрио је и теме које се односе на важност компоновања карактеристичних мотива, вештог обликовања тематског материјала, као и укључивања 'музичких позајмица'. Музика за филм треба да осликава 'унутрашње' значење филмске слике, истиче Шостакович и представља два принципа која заправо сумирају његов приступ филмској партитури. Наиме, први - принцип кадра, односно сцене - осмишљен је тако да резонује са укупним значењем или примарном идејом сцене, док други - принцип контраста - истиче да музика, поред комплементарности са филмским кадром/сценом, треба да садржи и дозу некомпатибилности.

Музика за Нови Вавилон, коју је Шостакович писао од децембра 1928. до фебруара 1929. године, била је једина коју је компоновао као пратњу за живо извођење немог филма. Иначе, овај филм су режирали Григориј Козинцев и Леонид Трауберг, тада оснивачи и чланови експерименталне позоришне групе назване The Factory of the Eccentric Actor, а са којима је Шостакович након овог дебија наставио сарадњу и у деценијама које су следиле. Филм Нови Вавилон представља политичку и експерименталну мелодраму о насиљу, револуцији и класним конфликтима током Париске Комуне 1871. године. У овом остварењу двојица редитеља комбиновали су технике монтаже, ритма кадрова, осветљења и одабира доминантних мотива које је поставио славни Сергеј Ејзенштајн са авангардним глумачким правилима која је развијао Всеволод Мејерхолд, док је Шостаковичева музика на маштовит начин пратила сцене на платну, уз референце на француску музику деветнаестог века.

Године 1955. Шостакович је компоновао свиту Обад, опус 97 за филм Александра Фајнцимера, насталог на основу истоименог романа британске књижевнице Етел Војнич, који је уживао велику популарност у Совјетском Савезу. Радња се одвија у Италији средином деветнаестог века и говори о вери, разочарању, револуцији, романси и херојству.

Уредница Ирина Максимовић Шашић