20. век – Композиције Ђованија Салвијучија

Ђовани Салвијучи је рођен је 1907. године у Риму, у породици блиској црквеним круговима. Због тога је као дечак почео да похађа часове ког Ернеста Боеција, управника Капеле Ђулије у базилици Светог Петра, који је био водећи стручњак за Палестрину. Тако је Салвијучи савладао контрапункт на врло високом нивоу и овај композициони поступак ће постати основа његовог стила. Пошто је дипломирао компоновање, 1931. уписује виши курс на Академији Свете Чечилије који је држао Оторино Респиги. Тада упознаје своју будућу супругу и колегиницу са курса, Идиту Парпаљоло која ће га упознати са Алфредом Казелом и Гофредом Петрасијем, окренувши његова интересовања према дометима нове музике.

Салвијучијева каријера је од 1932. године па надаље била на узлазној путањи, а његова оркестарска дела су се изводила са успехом у Италији и у иностранству. Ипак, изненадна смрт овог композитора, зауставила је ову обећавајућу каријеру, а Гофредо Петраси је у писму Алфреду Казели чак тврдио да је отишао „најбољи од свих нас".

Салвијучијевија Камерна симфонија за 17 инструмената једно је од његових најинтересантнијих остварења и написана је у тада доминантном неокласичном кључу. Поседује четири става која се ослањају на готово Хајдновски распоред ставова Алегро-Адађо-Алегрето-Алегро, али је њихов садржај прозрачан, светао и благо ироничан, лишен било каквог контраста или симфонијске драме. У ствари Салвијучи се показује као врстан оркестратор у оквирима камерног звука, уз вешто, гипко и свеже коришћење котрапункта и мајсторско варирање акцената и фактурних визура.

Уредница: Ксенија Стевановић