Уметност интерпретације – Пјер Фурније

Рођен у Паризу 1906. године, као дечак је почео са мајком да учи клавир, али је због прележаног полиомијелитиса, изгубио снагу у ногама, те се преоријентисао на виолончело. Са седамнаест година завршио је Париски конзерваторијум и већ је тада био препознат као „виолончелиста будућности", те хваљен због своје виртуозности и импресивне технике свирања гудалом. У својим раним двадесетим већ је имао турнеје по Европи, наступајући са водећим уметницима тог доба, од Леополда Стоковског, Артура Рубинштајна, Вилхелма Кемпфа, Свјатослава Рихтера, Франсиса Пуленка, Вилхелма Фуртвенглера и других.

Током тридесетих година, Пјер Фурније је почео да предаје на Екол Нормал де ла Музик, наслеђујући Пабла Казалса, а потом добија место и на Париском конзерваторијуму.

Током Другог светског рата, често је наступао на програмима радија, што је резултовало трогодишњом забраном јавних наступа након ослобођења Француске. На сцену се вратио 1948, између осталог наступајући и у квартету са Артуром Шнабелом, Јозефом Сигетијем и Вилијамом Примроузом. Успех који је квартет остварио на турнеји по Сједињеним Америчким Државама, само га је додатно уверио да би требало да напусти педагошки рад и потпуно се посвети концертирању. Средином педесетих, преселио се у Женеву, али се никад није одрекао француског држављанства. Умро је 1986. у Женеви, а свој последњи концерт одржао је две године раније у својој 78. години.

Репертоар Пјера Фурније обухватао је дела свих епоха - од барока до савремених остварења, од којих су нека, попут Сонате за виолончело Франсиса Пуленка, била управо њему и посвећена. Између осталих, за Фурнијеа су дела компоновали и Бохуслав Мартину, Албер Русел, Артур Хонегер, Отмар Шек, Франк Мартен и други.

Међу његовим дискографским записима, истичу се снимци комплетних камерних дела Брамса и Шуберта, као и снимак Бахових свита, забележен током концерта у Хановеру 1960. године, који се и данас сматра једном од најбољих интерпретација ових дела. Овај уметник је припадао школи виолончела која је изнедрила више изузетних свирача током XX века, али оно што је издвајало Фурнијеа, била је пре свега техника његове леве руке. Његово гудало је било изузетно флексибилно и тон који је производио је био мекан и природан, чиме су његове интерпретације добијале на елеганцији и непосредности.

Уредница: Ивана Неимаревић