Јозеф Велфл и бечка композиторска школа

Симфонијско стваралаштво Јозефа Велфа сведено је на његове две симфоније, настале у периоду од 1803. до 1808. године и публиковане у Лајпцигу. Велфл се у овим делима представља као својеврсни ривал Јозеф Хајдна: полазећи од Хајднових позних, Лондонских симфонија, Велфл гради израз појачане драматске експресије, интензивнијег динамичког распона и прегнантне мелодике. Његова прва симфонија, опус 40 у г-молу, настала је око 1803. године, а посебно је била запажена на концертним подијумима у Лондону, где је Велфл боравио од 1805. године. Из лаганог молског увода у сонатни алегро, који је код Велфла тематски развијен и комплексно оркестриран, прва драматска тема природно израста у богатом, па ипак прозрачном симфонијском звуку. Менует, на месту другог става, поставља се као својеврсни данс макабр, док лагани, трећи став, анданте кон мото, плени распоном динамичке палете.

Бечки композитор и симфоничар, Адалберт Гировец, десет година старији од Велфла, такође је део своје каријере, почетком деведесетих година 18. века, провео у Лондону, где је, као и Хајдн, био запажен као композитор симфонијске и камерне музике. По повратку у Беч Гировец је преузео место капелмајстора на двору и дворском позоришту, не би ли почетком 19. век био један од најизвођенијих симфоничара у Бечу. Његова дела, која су настајала упоредо са Бетовеновим,  значајно су проширила оквире бечког симфонизма, како на плану оркестрације и инструментације, тако и на плану карактера ставова.

Аутор Срђан Атанасовски.