Антологија српске музике

У музичкој култури Србије и Краљевине Југославије прве половине XX века, Војислав Вучковић се може посматрати као јединствена појава јер је његово стваралаштво системски окренуто пропитивању односа између музике и политике, музике и пропаганде и музике и њеног друштвеног ангажмана, чиме је оставио значајан допринос развоју теоријске музичке мисли у нас. Био је члан Прашке групе, а такође поред студија компoзиције, Вучковић је и докторирао у Прагу са темом „Музика као средство пропаганде".

По повратку у Београд, Вучковић добија место професора историје музике и музичке естетике у Музичкој школи „Станковић". Истовремено интензивира своју политичку деланости, посебно у физичкој сали Правног факултета где су се окупљали лево оријентисани студенти на својеврсним приредбама-дебата, које је подржавао тадашњи декан овог факултета Ђорђе Тасић. Вучковић је пре свега увежбавао хор, који је изводио стихове песника попут Албертија, Мајаковског, Горког, Волкера. Хор је нарастао и до седамдесет чланова те је почео да наступа и у просторијама Радничке коморе, Коларчевог универзитета, у Музичком друштву „Станковић" и на другим местима, иако је често трпео цензуру програма. Но, Вучковић би се "сналазио". Започињао је концерт сат времена раније и тако би успевао да у ненајављеном делу вечери изведе све композиције које би агенти забрањивали. У то доба је написао два рецитациона хора Метро и Челик се топи који су били намењени што широј публици, али је велики утицај имала и његова есејистичка мисао.

Уредница Ксенија Стевановић